Miodrag KUZMANOVIĆ

1. mart 2022.

Ovih dana sam totalno inspirisan sanjarenjem o budućoj srpskoj koloniji na Marsu. Planovi za taj epohalni planetološko-socijalni poduhvat, za sada, postoje samo u mojoj glavi, ali usled trenda eksponencijalnog ubrzanja istorije, mislim da nije prerano napraviti new folder i puniti ga idejama. Ilon Mask je nedavno twitnuo ćirilično Ћ na Twitteru, a to samo može da znači da je i on zagrejan za moju ideju.

Ako povučemo paralele sa cenama avio-transporta, koji je u poslednjih nekoliko decenija od najskupljeg postao ubedljivo najjeftiniji vid prevoza putnika, lako je zamisliti relativno jeftine, masovne komercijalne letove na Mars u narednih pedeset godina. Orbitalni turizam kao koncept postoji već preko dve decenije, ali tek odnedavno uzima ozbiljnog maha - Bezosov Blue Origin prodaje karte kao blesav, a s jeseni Virgin Galactic ponovo kreće sa svojim letovima na rub svemira za bijednih 250 hiljada dolara. Za dvadeset godina te cene će biti desetostruko manje, a za trideset, dostupne i srednjoj klasi. Ako svet ne implodira, postaće znatno uzbudljiviji na polovini tekućeg stoleća.

Sve je to lepo, ali transport je jedna strana medalje, šta ćemo s adaptacijom na hladnu, stranu planetu? Ljudi s ovih prostora su prilagodljivi kao mačke i u stanju su da odu na kraj sveta jureći pare i bolji život. Lično znam jedan domaći bračni par koji živi na severu Norveške, u Tromsou - život tamo se minimalno razlikuje od hipotetičkog života na Marsu. Zapravo je i grđi, usled predugih zimskih noći, sveopšte zaleđenosti i komšija koji su odbojni nordijski leminzi. Kolonija na marsovskom ekvatoru, gde je leti prijatnih dvadeset stepeni celzijusa tokom dana, meni zvuči bolje od depresivnog fjorda u polarnom krugu. Da, znam da je noću minus pedeset, ali toliko je i u Jakutsku. Noću ste u jorganu, ispod kupole, gde zime nema, prestanite da kukate.

Dobra strana emigracije na Mars jeste filter konformizma. Na taj potez se, u prvih nekoliko decenija, neće odlučivati tviteraši, PR agenti, zaposleni u nevladinom sektoru, liberali, gradžani iz beogradskog kruga dvojke, stranački botovi, konsultanti i slični nepodnošljivi kenjci. Biće lako i lepo živeti u društvu hrabrih, s kojima ćete deliti san o novoj otadžbini, šezdeset do trista miliona kilometara udaljenoj od stare. Ovo, naravno, ne znači da će tamo ići samo rudari i traperi, već i naučnici koji su iscrpli mogućnosti koje im nudi Zemlja. Pored potencijala za prirodnjake, život na Marsu bio bi i profesionalna umna renesansa za svakoga ko voli društvene nauke, recimo, sociologiju. Kako bi se ponašala daleka ekstenzija jednog naroda, dovoljno velika da bude samodovoljna u socijalnom smislu, ali, ipak, dovoljno mala da ideje neposredne demokratije ostanu čvrste? Da li bi, ovako filtrirani, Srbi zaboravili na srpska posla, prevaziđene podele XX veka, nepotizam i druge budalaštine?

Kako bi evoluirao jezik? Uvek se setim pesme „Lenka” Koste Racina, u kojoj su slojevi arhaičnog jezika presečeni rečju MONOPOL, koja je tada bila marsovski sveža u vokabularu obrazovanih. Koje će reči naši marsovski unuci doživljavati kao svoje, prirođene, ne usvojene? Šta će u svesti i jeziku zameniti sušeno meso na tavanu kao obeležje doma? Tiho, toplo zujanje ventilacionog sistema ili posela oko plazma generatora u srcu kolonije? Možda majčina proteinska pasta koju nijedna pasta nikada neće moći da zameni? Dok sâm sebi pokušavam da odgovorim na to pitanje, zamišljam nekog budućeg marsovskog Tozovca ili Cuneta, rođenog u brdskoj koloniji regiona Tarsis, kako puni kupole širom velikih gradova u Sidoniji, pesmama koje razgaljuju srca.

♫ Utisnuti tragovi, u crvenoj prašini,

ka kosmodromu mog detinjstvaaaaa,

ispod južne kupole, tu je moje ognjište,

i majčina pasta proteinskaaaaa.

U Marsovskim Karlovcima,

ispod tamnih dina,

želim život s tobom,

želim bar tri sina. ♫

Zamišljam devojku mog praunuka, koja pada na nos kad je Qzma IV povede na Olimpys Mons. Na grav skijanje i uvoznu rakiju iz stare Srbije, za koju je štedeo mesecima. I na seks, hehe. Zamišljam bolju budućnost za svoj GeneSeed, ako mi dozvoljavate da se izrazim jezikom Warhammera 40K.

Za kraj, želeo bih da samom sebi privremeno otmem narativ kolumne i da besramno svima preporučim „Kremansku stražu”, roman mog fantastičnog kuma dr. Aleksandra Gajića, koji je nedavno objavljen u izdanju Lagune. Vojnički triler sa primesama fantazije - ima li bolje beletristike dok čekamo da padnu cene karata za svemir?