Miodrag KUZMANOVIĆ

1. decembar 2021.

Hoće li ovo biti godina u kojoj su raskošne multiplayer pucačine umrle kao „Star Wars” filmovi? Call of Duty Vanguard i Battlefield 2042 objektivno su jadniji čak i od nove trilogije sa vaskrslim Palpatinom, u kojoj junaci jašu na krdu goveda kroz svemirsku kockarnicu, a Luk Skajvoker muze zeleno mleko. Dosad smo imali nekodifikovano pravilo da u godinama kad se premijere ovih šutera poklapaju, makar jedan bude dobar ili natprosečno dobar. Za ovaj usahli čemer ni pandemija nije validno opravdanje.

Iako je Vanguard, objektivno, manje užasan od nepodnošljivog Battlefielda, toliko deluje uštavljeno i uvošteno da u poređenju s njim i Counter-Strike izgleda kao bastion inovacije. Battlefield 2042, sa svoje strane, predstavlja bezobraznu uvredu inteligencije, jaču od Black Friday „popusta” u domaćim tehno prodavnicama. Obe igre imaju snažan potencijal da prodube depresiju kod latentno depresivnih osoba. I pored toga, ne sumnjam da će obe napraviti nekakvu lovu svojim izdavačima - čak i „Star Trek Discovery” ima četvrtu sezonu, što znači da je malo šta dovoljno beznadežno da bi zaslužno umrlo i nestalo bez traga. Anglosfera je puna potrošača koji bi bez problema progutali i kompletan Slovenijales regal sa slotom za katodni televizor.

Opušteni pucački entuzijasta kome je potrebna iluzija nekakvog napretka, ove zime neće imati gde da se okrene. Osim Warzonea, ne pada mi na pamet ništa što zaslužuje iole produženu pažnju, ako ne računamo klanske dinosauruse koje ljudi vole baš zato što su stari šezdeset miliona godina. Ispostavilo se da Valve ima najpametniji pristup sa Counter-Strikeom. Igru su zalili u plastiku pre dve decenije i rešili da ništa ne diraju, pa kome se svidi, dobrodošao je, kome ne, široko mu polje. I to sve nekako radi, iako je postalo dosadno još u trijasu. Ovih dana se nešto lakta i Halo Infinite multiplayer, kao: „vidite me, sve je bulja, ali ja sam tuuuuu”, uz zavijanje poput Danijela Popovića u pesmi „Džuli” i računanje na vašu neograničenu nostalgiju.

Srećom po mene, pre neku godinu počeo sam da mutiram u kreaturu imunu na sezonska razočaranja. Koristeći roditeljsku ljubav kao katalizator promene, stidljivo sam počeo da gacam po plitkoj vodi ultra casual gejminga, igrajući sa ćerkom stvari koje nisam pipao štapom ni dok sam bio u njenim godinama. Uz želju da zasluženo zvučim pretenciozno, ja sam se još kao pred-onanijski klinac ložio na militarističko divljanje, igrajući Johnny Reb i Theatre Europe na Komodoru 64. Ova druga igra je odgovorna za prvu pojavu crvenog sjaja u očima - kada balavcu koji nije razvio paperjaste brkove omogućiš taktičke i strateške nuklearne udare po NATO jedinicama i gradovima, stvorićeš doživotnog vernika. Midnight Sun, mmmmm.

Ali, izgleda da nisam bio dovoljno ogrezao kada sam u stanju da sa mojom Katom igram Mario Golf: Super Rush ili The Smurfs: Mission Vileaf. Nije da zazirem od izlaganja deteta virtuelnom nasilju - proletos je s uživanjem gledala kako igram Resident Evil Village, gde je naučila da zombi brže riknjava kad ga pogodiš u glavu, nego u telo. Stvarno, da se čovek zapita kada smo prvi put saznali za prednosti headshota... Uglavnom, devojčica preferira golf i klasične nenasilne platforme u odnosu na zle igre koje tata više voli nego knedle sa šljivama ili navijačko posmatranje propasti zapadne civilizacije.

Ko, realno gledano, ovde kreira monstruma? Ja mislim da sam žrtva, zapravo, ja, jer voljno i bez roptanja pristajem na nešto što je totalno strano mojim uverenjima i ukusu. Igre bez ubijanja uvek su bile moj mentalni tabu, nešto što se zaobilazi ili čačka žaračem tek kad krepa, pa vas interesuje šta ima unutra. Ne usuđujem se da pomislim šta je sledeće, možda tolerancija prema maminim sinovima, milenijalcima ili komunistima? Naaah.

Bonus: Velika pljačka Invest banke je plod redakcijskog brainstorminga na temu domaće TV serije koju bismo želeli da gledamo. Smatramo da je trenutna ponuda i dalje negledljivi cringe i da domaćoj sceni fali dijamant nalik na „Comrade Detective”. Naša ideja je najjadnija i najsocijalnija SFRJ krimi-akciona drama, u kojoj bi grupa studenata iz provincije pokušala da opljačka domaću banku i ukrade bonove za topli obrok. Snimljena u crno-beloj tehnici, serija bi imala jednu sezonu, prštala od kadriranja nalik na spot „Sabotage” i obilato rabila lowlife beogradski sleng sedamdesetih godina. Pa, recite...