Miloš CVETKOVIĆ

1. decembar 2021.

Nakon remastera prvog ubice hardvera, na red su došli drugi i treći deo serijala Crysis. Za razliku od prvog, koji je razbucao igračku i hardversku industriju, Dvojka i Trojka nisu uspeli da razbucaju ni hajp koji je stvorio njihov predak. U večnoj senci svog (ne)slavnog starijeg brata, Crysis 2 i Crysis 3 bili su relativno nebitni kada su se pojavili, barem ako ih uporedimo sa prašinom koja se digla oko prvog dela.

U sveopštoj histeriji remasterizovanih izdanja, jesenas je ray traceovanu svetlost dana ugledao prvi Crysis, očajno optimizovan kao i onda, ali za razliku od onog iz 2007. godine, nije bio grafički spektakularan u odnosu na ostalu ponudu. Iako su problemi na koje je Kuzma tada naleteo uglavnom ispravljeni zakrpom verzije 1.3, Crysis Remastered ostaje spomenik lošoj optimizaciji, što je, uostalom, i original bio, samo smo mu to tada oprostili, zaslepljeni ljepotom. Iako nisu bili revolucionarni, nastavci su imali svoje mesto i svoje poklonike međ’ FPS publikom. Ovaj remaster im, zapravo, donekle čini uslugu.

U pitanju su dva futuristička linearna šutera iz prvog lica, lepog izgleda, eksplozivne akcije, ali bez duše i narativnog kvaliteta. Uostalom, i onda su autori pucali na vajb filmova Majkla Beja, pa su u ponudi uglavnom samo vizuelni doživljaj i neprekidna akcija. Tako je bilo onda, tako je i sada. U slučaju dvojke, Njujork po kome vas sada vijaju operativci zaduženi za suzbijanje vanzemaljske pošasti zbilja izgleda lepše. Svetlo se lepše probija kroz vegetaciju, more asfalta izgleda realističnije, modeli oružja su detaljni, a osećaj napucavanja je solidan. Teksture su oštrije, realistične i, u najvećem broju slučajeva, mogle bi da pariraju skorašnjim igrama (iz ovoga isključujemo igre stvarane u Frostbiteu). Nešto pametnija kontrola osvetljenja u igri dovela je do toga da igra sada zaista izgleda bliže stvarnom životu, ali ćete direktnim poređenjem steći utisak da je original imao nešto zanimljiviji identitet. Direktno poređenje će vam, takođe, pokazati da, budući da se i original solidno drži, izmene nisu bogzna koliko velike. Iz nekog razloga, optimizacija je malo ispod standarda, pa će vam se (na skoro preporučenoj konfiguraciji) desiti povremeni pad frejmova po sekundi. Ne ubija uživanje potpuno, ali ide na nerve.

Treći deo je još i onda bio poražavajuće prosečna igra sa prelepom grafikom. Naučnofantastični setting toliko opasan i „oštar” da se možete poseći na njegove ivice, mehanika koja je već bila izlizana i priča koja se trpi zbog (u najboljem slučaju) solidne akcije bile su sporedna stvar te davne 2013. godine. Kako smo ga tada klasifikovali, Crysis 3 je „prelep, ali priglup šuter”, što je ostao i danas. Ako pogledamo količinu unapređenja, osam godina matora Kriza 3 doživela ih je najmanje. Kolor korekcija tu i tamo, nešto pametnije osvetljenje, teksture koje prate aktuelnu deceniju, sve je bolje nego pre osam godina, ali ćete baš morati da se napregnete da to primetite. Činjenica jeste da je treći deo Crysisa ostao tehnički dobar kao i onda, ali sve što nije valjalo, sada nekako ne valja još glasnije. Minimalni grafički apgrejd izgleda prelepo u 2021. godini. Nećete pasti sa stolice, ali nećete moći ni da kažete da igra izgleda dan starije od ove generacije. Međutim, zbrzana kliše priča i prevaziđena mehanika čine da Crysis 3 Remastered bude „još lepši, ali još tupaviji šuter”. Za divno čudo, igra je dobro optimizovana, pa prelepa dosada barem ima stabilan frejmrejt. Gledajući tehničku stabilnost izdanja iz ove godine u proseku, to je plus.

Grafika Crysisa danas nije spektakularna, mehanika nanoodela sa „supermoćima” nije preterano zanimljiva, a boljih pucačkih igara ima na sve strane. Low key, najlepša stvar u ovoj trilogiji, je Zimmerova muzika u dvojci, pa stvarno imate utisak da ste u nekom blokbasteru. Ako vas baš toliko puca nostalgija, sačekajte neku rasprodaju, pa dajte koji evro za ovaj throwback, a ako vam se igra kvalitetan single-player FPS, obrnite Titanfall 2 kampanju još jednom.