Aleksandar DINIĆ

1. decembar 2021.

Bili jednom u jednoj igri jedan Amerikanac, jedan crnac, jedan Australijanac, jedna Ruskinja, jel’te i jedan Hobit-nacista... E, sad, ja, ovaj, ne znam baš kako je to sve išlo po redu, samo na kraju Activision je bio najpametniji i sve ih je nadmudrio. Kako? Tako što je plasirao novu „Kol-o-Đuti” smandrljotinu koja se prelazi za jednocifren broj sati, na nju nalepio punu dvocifrenu cenu, sa recenzentom „Sveta Kompjutera” kome je urednik ostavio u amanet da od ovoga nakrpi opis koji će nekom magijom biti razvučen na dve pune strane vašeg omiljenog časopisa (a urednikova se ne poriče)...

Ovaj, „staro-novi” CoD prevashodno je okrenut režimu za jednog igrača i sa prethodnikom iz 2017. godine deli samo okruženje Drugog svetskog rata, odlučivši ovaj put da ode u još raspojasanije sinematične vode i ritove. Sama priča, postavka i „lepeza” likova, koje ćete voditi i sa kojima ćete se susretati, ovaj put prilično je nebulozno osmišljena i skrojena, efektivno predstavljajući nefunkcionalan prolog za planirane buduće nastavke koji će, izgledno, zadržati istu ovakvu formu u narednim godinama. S obzirom na to da igra, osim kampanje, nema mnogo toga više da ponudi, analizi dotične posvetićemo najviše vremena i prostora, pokušavajući da odgonetnemo kako neko uspeva da zarađuje za život osmišljavajući pojedine elemente onoga što vas očekuje u Prethodnici.

Priča koja nam se servira zamišljena je kao prvi čin grandiozne epopeje, prati nekoliko nevoljno skupljenih savezničkih komandosa na zajedničkoj misiji obogaljivanja nacističkih endgame planova u sumraku Drugog svetskog rata. Ovo kao ideja nije po definiciji loše, ali način na koji je implementirano u igru izaziva zdravu dozu neverice. Elem, već prilikom prve misije u podmorničkoj bazi, naš „elitni” tim biva promptno skemban od strane običnih prašinara Trećeg rajha i poslat u Berlin na više uzastopnih tura isleđivanja u organizaciji SS-a, ne bi li vermaht izvukao podatke o budućim planovima saveznika, kao i informacije oko misterioznog projekta „Feniks”.

Tada će uslediti i glavni „gimmick” na koji su scenaristi Vanguarda tako jako ponosni: u pauzama ispitivanja, kroz flešbekove razbacane geografski širem drugosvetskoratovske vremenske linije, proživljavaćete eksplozivne avanture svakog od četiri glavna junaka pomenute družine, koje bi, valjda, trebalo da ih bolje i interesantnije profilišu kao likove za koje će se igrači vezati u nastavcima sage. Samo što, međutim, od toga neće biti ništa. Svaki od pomenutih segmenata svodi se na standardno pucačko orijašenje ili kvazi-stealth segmente, koji više deluju kao gomila nabacanih akcionih vinjeta, a ne kao nešto što predstavlja gradivni i neizbežni element neke veće priče ili celine (osim, valjda, namere da se svaki od pomenutih likova predstavi kao sposobno-opasni badass soldat, u čijoj krvi teče višak borbenog adrenalina i manjak poštovanja prema autoritetima). Sa pomenutim je povezano i par nebuloznih scena u SS bunkeru u kom su naše junoše zatočene, podjednako zastupljene na obe strane (a u kojima figurira i simpatični glumac Dominik Monahan, Meri iz „Gospodara Prstenova”, u ovoj instanci totalno neubedljiv kao „nezgodni” naci-islednik).

Elem, koja je poenta nepotrebnog izražavanja izrazite arogancije prema neprijatelju koji tebe ili kolege u svakom trenutku može počastiti tretmanom zvanim „ekspresna Luger egzekucija”, što će se u jednom trenutku zapravo i desiti? Kada si badass, onda si badass, valjda, i ne preferiraš da koristiš mozak, osmatraš situaciju ili se pritajiš i čekaš kada treba da zaista odreaguješ, jer je važnije Fricu skresati sve u brk, pa kud puklo da puklo posle toga. Ili kada se nacistički oficir posprdno i omalovažavajuće obraća britanskom parakomandosu kao pripadniku „niže” rase, jer je crnac. Isti onaj pripadnik niže rase koji je svojeručno preživeo pakao neuspešnog vazdušnog desanta u Normandiji, uspešno izveo par juriša na nemačke obalne artiljerijske baterije, obrazovan je, barata nemačkim jezikom i vođa je tima koji je upokojio čitav jedan vod protivničkih vojnika i zamalo sabotirao bazu pomenutu na početku...

Na samom „terenu” situacija se znatno popravlja, ali uz gomilu, takođe stupidnih momenata, koji srozavaju ceo utisak. Akcija, set-pisovi i pojedine scene deluju zaista spektakularno i vešto izrežirano (mada i prilično reciklirano iz raznih filmova i ranijih igara), naročito zbog fantastičnog dizajna zvuka, ali vremenom sva ta nekontrolisana Majklbejovština počinje da zatupljuje čula, naglašavajući apsurdne momente u dizajnu igre koji počinju da isplivavaju. Ovo se, pre svega, odnosi na utisak prevelike ograničenosti prostora u kom vam je dopušteno roštiljanje, sa terminalnim opominjanjima da se pod hitno vratite na trase po kojima igra insistira da se krećete. To naročito važi za loše implementirane rane nivoe na pacifičkom ratnom teatru, gde ćete prvobitno biti smešteni u kokpit američkog lovca sa on-rail „hodnik” gejmplejom koji je toliko nezdravo fokusiran na to da vas vodi za ruku, pri čemu će vam u velikoj meri opraštati greške i propuste u igranju po pitanju količine štete koju ćete biti u stanju da upijete.

Ovo je, generalno, utisak koji provejava i na ostalim nivoima. Igra je toliko opsednuta time da vas proveze kroz svoju kampanju bez mnogo muke i ponavljanja, očekujući od vas, valjda, da ste napravili veliku činiju kokica i sipali veliku čašu omiljenog gaziranog pića, jer sama sebe više tretira kao polu-interaktivni akcioni film, a manje kao nešto za šta su potrebni puna pažnja i obe ruke. Sam osećaj napucavanja je dobar i uspeo (naročito prilikom efektnog snajperisanja), ali pati od previše smarajuće potrage za sanducima sa dodatnom municijom ili naoružanjem ostalim iza palih boraca, kao i potrebom za prečestim reloadingom oružja koje topi municiju, osim ako vam se ne posreći da dohvatite neki primerak sa većim okvirom ili redenikom. Šlag na tortu su, sada već legendarni, napadi švapskih vučjaka, koji će vas momentalno upokojiti istog trenutka kada dotrče i dotaknu vas (bez pratećih animacija ili makar malog vremenskog prozora da odreagujete pesnicama ili nožem).

Najbolji deo paketa dolazi u vidu impresivnih uvodnih i odjavnih CGI sinematika na nekoliko nivoa, ali su autori i tu uspeli da ukake stvar. Dotični su zaista sjajno izrežirani i izmontirani, sa nivoom produkcije koja bi bez problema mogla da stane rame uz rame sa nekim filmskim blokbasterom, ali su vam nedostupni za naknadno izdvojeno gledanje iako postoji opcija biranja nivoa i „filmova” (isključivo onih zatvorskih sa ispitivanjima, koji su dosadni, glupi, tupi i bezvezni i koji ne bi našli svoje mesto ni na najnižem tieru Netflixove ponude).

Od „dodatnih” režima igranja tu je još samo generički multiplayer, sa varijacijama pojedinih momenata iz modernih Call of Duty napucavanja za više igrača (na čak 16 mapa, što je plus, bez obzira na intenzivno recikliranje i varijacije na iste teme), kao i neuhvatljiv, apsurdan i ne preterano zanimljiv Zombies režim, u kom šaltate između teritorija povezanih nekakvim portalima, preuzimate nadnaravne atribute, krljate se sa neupokojenim nacistima i sklapate savezništvo sa nekakvim mračnim demonskim entitetima or whatever...

I, to je to. Za 60-100 evra, koje će vam Activision rado izbiti iz džepa, od vas se očekuje da uživate u nečemu što bi po svim parametrima podjednako efektno funkcionisalo i kao puko gledanje nečijeg kraćeg vodiča kroz igru na Youtubeu (osim ako celu stvar ne dobijete na poklon ili je ne pikirate po nekoj jačoj akcijskoj ceni). CoD: Vanguard je, u ovom obliku (bez naznaka da će se situacija promeniti), nalik Step sokiću iz kesice koji je tu za sve vaše instant-kancerogene potrebe po pitanju pucačko-ratnog spektakla u kom sve pršti i u kome se ne razmišlja mnogo. Nastavak, u isto vreme, i jasne degradacije formule koja već neko vreme tavori na marginama osrednjosti i kojoj blistava grafičko-zvučna krinka neće još dugo pomoći da ostane relevantna među igračima koji svako novo pominjanje famozne CoD skraćenice već duže vreme dočekuju uz prevrtanje očima.

PRETHODNI TEKST Battlefield 2042

SLEDEĆI TEKST NHL 22