Miodrag KUZMANOVIĆ

1. maj 2021.

Ne može svaka postapokaliptična igra da bude Fallout, ali kad govorimo o faktorima zbog kojih nas je neka od njih razočarala, u najmanjem broju slučajeva ističemo parališući nivo dosade. Po zakonu velikih brojeva, kad-tad nam se morao desiti Ashwalkers, naslov koji je toliko ubedljivo monoton da svaki drugi komentar ima tercijarnu važnost.

Svet Ashwalkersa je budućnost nakon vulkanske apokalipse koja je zadesila planetu. Ono malo civilizacije preživelo je unutar kupola, dok napolju caruje nekakav blaži oblik „Mad Maxa”, divljaštva, gladi, zime i nemaštine. Zajednica kojoj pripada naših četvoro junaka zabrinuta je zbog propadanja kupole u kojoj žive, tako da šalje ekspediciju u divljinu u potragu za legendarnom „Kupolom svih kupola” (Dome of Domes), gde bi našli uhlebljenje i bezbedno okruženje.

Sisanje inspiracije iz „Pobesnelog Maksa” i „Loganovog bega” u nekom trenutku je pošlo naopako, jer je igra ispala depersonalizovana i svedena simulacija hodanja, ispresecana avanturističkim promptovima koje je smislio i napisao neko operisan od intrige i suspensa. Tokom većeg dela igre, gejmplej se svodi na puko stiskanje levog tastera na mišu koje inicira hodanje fiksnom stazom. Povremeno ćete nailaziti na gomilice resursa (prva pomoć, hrana i drva), koji su esencijalni za preživljavanje. Ovde je čak i survivalizam dosadan, jer svega ima sasvim dovoljno da nikad ne upadnete u neku ozbiljnu frku. Kad vam neka od karakteristika ode u crveno, kliknućete na ikonu kampa i iskulirati pored vatrice (traži drva), dati da jede onome ko je gladan i poslati na spavanje onoga ko je umoran. Ako želite, u kampu možete inicirati razgovor između članova ekipe koji navodno podiže moral - ja to nisam uradio nijednom i nikakvih posledica nije bilo. Možete da organizujete i stražu, koju sam postavio jedared i više nikad - pogađate, nije se desilo ništa loše. Osim tri osnovna resursa za preživljavanje, u igri nema bukvalno ničeg drugog. Karakteristike članova tima takođe su zakucane i na njih nije moguć nikakav uticaj, jer nema levelovanja i opreme. Moždani flatline od igre. Jedina putna dinamika koju imate jeste povremeno račvanje i biranje kojom ćete stazom poći.

Situacije u koje upadate i različiti načini na koje ih rešavate jedina su stvar koju Ashwalkers ima, osim grafike i hodanja. Nažalost, te situacije su nemušto osmišljene i predstavljaju klišee iz literature za omladinu. Ako spasete divljaka kog spopadaju neke besne ptičurine, njegovi saplemenici će vas blagonaklono gledati kad im banete na kapiju. To je, otprilike, nivo pripovedanja koji ovde postoji. Potencijalne konflikte možete da rešavate diplomatijom, borbom ili „lukavstvom”, koje najčešće podrazumeva utrošak nekog resursa - zaplaši zver vatrom (-2 wood), daj divljacima hranu da te puste da prođeš (-1 food) i tako dalje. Stiče se utisak da je sav tekst u igri koji prati ove situacije preveden sa francuskog (developeri su Francuzi), jer je nemušt, nemaštovit i deluje veštački. Igra, navodno, ima 34 moguća kraja u zavisnosti od odluka koje donosite tokom nje, ali ja sam jedva ostao budan do prvog i apsolutno jedinog za koji imam živaca.

Sve nabrojane mane Ashwalkers u maloj meri kompenzuje interesantnom estetikom crno-belog sveta koji se davi u vulkanskoj prašini. Nalik na Mundaun iz prošlog meseca, Ashwalkers gradi jedinstveni vizuelni izraz, koji ponekad zaista oduševljava, ali jednostavno nije dovoljan da izvuče igru iz pakla dosade.

Svako ko misli da sam bio prestrog prema ubogim Ashwalkersima, trebalo bi na nađe i proba Lost Patrol (Amiga, 1989), igru koja je, takođe, koncipirana oko „putnog survivalizma”, doduše u Vijetnamu. Lost Patrol je živ, vrcavo inteligentan, zaguljen i uzbudljiv na način koji je nedostižan za trideset dve godine mlađi Ashwalkers.