Aleksandar DINIĆ

1. maj 2021.

Za Džozefa Faresa, švedsko-libanskog filmskog režisera i dizajnera igara, kooperativno video-igranje je izgledno bilo najbolja stvar od izuma hleba unapred isečenog na kriške. Nakon famoznog prvenca koji je dizajnirao pod okriljem studija Starbreeze, a pod imenom Brothers: A Tale of Two Sons, vredni i talentovani Džo nije sedeo na pobedničkim lovorikama, već je osnovao sopstvenu firmu i prionuo na izradu svoje sledeće uzdanice. Priča o Leu i Vinsentu, zatvorenicima kaznionice iz koje su se zajedničkim snagama čupali ka slobodi, pretočena je u nesvakidašnju co-op ekstravagancu za dva igrača, pod nazivom A Way Out. Ta igra od pre tri godine bila je i više nego solidan pokazatelj da naslovi koji striktno zahtevaju ravnopravno učešće oba igrača definitivno imaju mesto pod suncem. It Takes Two je sledeća evolutivna karika ovakvog specifičnog koncepta, uobličena ovog puta u šareno-eksplozivnu platformsko-logičku arkadu, vanserijski zabavnog štimunga, koja na prečac osvaja kako srca kritičara, tako i šireg igračkog auditorijuma svih uzrasta i interesovanja.

Kodi, Mej i Rouz članovi su porodice kojoj ne cvetaju ruže. Zauzeta svojim poslovnim obavezama, mama Mej nema mnogo vremena koje bi provodila sa suprugom i ćerkom, dok stay-at-home ćalac Kodi ima malo razumevanja za Mejino odsustvovanje iz porodičnog života, što sve zajedno vodi ka izglednom razvodu. Ovo, naravno, svoj danak uzima u emotivnom zemljotresu kroz koji prolazi njihova ćera Rouz, dečje naivno pokušavajući na svaki način da održi roditelje i porodicu na okupu. Tokom jedne od svojih igara sa lutkama koje predstavljaju majku i oca, prstohvat čarolije ili drevna kletva uplešće se u celu stvar: detetove suze oživljavaju pomenute figurice, tom prilikom zarobljavajući u sebi duh i um oba roditelja. Pod instrukcijama doktora Hakima, oživljene knjige-savetnika, pred nevoljnim partnerima je najbizarnija terapija za (nefunkcionalne) parove ikada: probijajući se kroz sedam živopisnih poglavlja natrag ka svojoj jedinici, dva glavna junaka moraju da nauče da zajedničkim snagama savladaju sve prepreke i izazove koji ih očekuju na tom putu.

Zgrabite, stoga, prvu osobu koja vam je pri ruci, bez obzira da li je to partner, devojka, ćerka, sin, drugar, drugarica, rođak ili daleki rođak, tutnite joj kontroler/tastaturu u ruke i spremite se za 10 do 15 sati čiste zabave ili čupanja kose (u zavisnosti od pojedinačnog umeća), pri čemu će vam u susret izaći i sami autori igre, jer uz kupljeni primerak dobijate i besplatnu kopiju za partnera sa kojim nameravate da igrate. Sama mehanika igranja je čista kao suza i ulazi pod prste nakon par desetina minuta: svaki igrač upravlja sa jednim od supružnika (u slučaju lokalnog igranja, ekran će se rascepiti na podjednake polovine, uz sporadične momente sa zajedničkim prikazom), kojima su, u početnim stadijumima igranja, na raspolaganju standardni setovi poteza (hodanje, trčanje, duplo skakanje, povlačenje raznih prekidača i poluga, odnosno aktiviranje većih tastera zadnjicom, kroz kombinaciju skoka i propadanja).

Sinergija između dva lika ogleda se u gomili zadataka, problema, izazova, momenata i glavolomki u kojima je potrebna i neophodna zajednička saradnja, bez koje nema daljeg napretka ili prelaska nivoa. Udruženo aktiviranje poluga, pridržavanje elemenata scene kako bi partner negde prošao, nakon čega će on uraditi nešto deseto kako biste mu se priključili, već tokom prvog poglavlja biva začinjeno specifičnim ulogama koje svaki lik dobija. U jednom konkretnom slučaju, Mej dobija glavu čekića kojom može da razbija lomljivije predmete, odnosno, da se keša između prikucanih eksera, dok Kodiju sleduje tobolac sa tri eksera koje može slobodno da ispaljuje i na taj način pomaže dinamičnom dvojcu (prikucavanjem i fiksiranjem pojedinih predmeta, odnosno, pravljenjem transverzala za pomenuto Mejino tarzanisanje). Na ovaj način, svaki lik ne samo da će, zbog zajedničkog benefita, raditi ono što mu je dodeljena specijalnost, već će mu biti i dostupni delovi nivoa na koje partner ne može da dođe (i obrnuto), dok se ponovo u jednom trenutku ne sretnete i nastavite dalje.

Ovaj princip pratiće vas sve do samog kraja, sa mudrom odlukom da se pomenute veštine oduzimaju igračima na početku svakog sledećeg sveta i zamenjuju novim. Polivanje zapaljivim nektarom, odnosno, aktiviranje dotičnog od strane drugog igrača, mogućnost smanjenja i povećanja veličine svog avatara, odnosno, vertikalnog hodanja po magnetnim stazama, vremenska manipulacija objektima i teleportovanje upotrebom klona, igrarije sa magnetima različitog polariteta i ostalo, uvek deluju sveže i interesantno umetnuto u svet koji se odmotava pred vama. Ovo u stopu prati i perfektna simbioza ostalih elemenata u dizajnu igre i svi pravi potezi koje dotična povlači na svakom koraku. Hemija između likova je solidna i zabavna, nivoi su maksimalno tematski i vizuelno raznovrsni i lepršavi, nakrcani detaljima i sadržajima, a svaki čas igra će vam servirati neki nestandardni i zabavni momenat (zajedničko upravljanje letelicama, vozilima i plovilima, izmeštanje perspektive igranja i slično). Tu je i gomila kreativno osmišljenih boss fajtova (koji, takođe, zahtevaju timski rad), a šlag na tortu je nekoliko apsurdno-komičnih momenata koji, zajedno sa svime navedenim, stalno vuku na dalje igranje (spomenućemo samo kraljicu-slonicu Kjuti, WTF gos’n Džozefe?!).

Galimatijas problema i zadataka koji su pred vama, takođe, idu pod ruku sa ekspertski dizajniranim ostalim elementima igre i taman su dovoljno izazovni da ne budu prelaki, a dovoljno zaguljeni da uposlite vijuge i primenite zdravu logiku, uz stalnu potrebu temeljnog osmatranja okoline, kako biste videli na koji način je zamišljen dalji napredak. Ako vam sve ovo ne bude dovoljno, tu je i recept preslikan iz predhodne igre, a koji se tiče preko dvadeset različitih, neobaveznih, bonus mini-igara i zezalica za nadmetanje sa partnerom, sa pojedinačnim i ukupnim skorovima koji se čuvaju kada poželite da ih jedan drugom natrljate na nos.

Sa audio-vizuelne strane igra, takođe, blista. Vatrometi boja i bogatstvo detalja konstantno se smenjuju sa svakim novim, drastično različitim okruženjem, idući pod ruku sa odličnim dizajnom i animacijom likova. Ovo u stopu prati sjajan dizajn zvuka, uspela i nenametljiva prepucavanja između dva partnera, kao i kvalitetan filmični skor, što sve zajedno It Takes Two čini pravim rich man’s „Toy Storyijem”, čije se tematike, estetike i produkcionih vrednosti ne bi postideo nijedan animatorski studio.

Mana, praktično, nema i ako bismo baš zakerali bez potrebe, za dve-tri niti bi mogli reći da su blago naborane u ovako perfektnoj tapiseriji. Prva se tiče pomalo nespretne postavke o insistiranju i teranju dva partnera da po svaku cenu ostanu zajedno u braku, zarad dobra svog deteta (sa čime se većina bračnih savetnika i psihologa verovatno ne bi složila), mada je to u dobroj meri u samoj igri anulirano činjenicom da Kodi i Mej funkcionišu relativno dobro i da još uvek nisu stigli u terminalnu fazu svog raskida. Druga se tiče činjenice da većina izazova počiva na pomenutoj jasnoj i elementarnoj logici, što možda neće zadovoljiti zahtevnije igrače koji bi ovde tražili veći stepen izazova (bez obzira na to što to svakako nije ni poenta igre), a s obzirom na ovo, neka varijacija glavnih likova koji bi bili brat i sestra, na primer, verovatno bi bolje funkcionisala po pitanju većine stvari koje ćete sretati u igri (teško je zamisliti sredovečni par koji bi dohvatio da igra nešto što deluje kao šarena arkadna igra namenjena mlađim i spretnijim uzrastima).

Kao najbolja interaktivna varijacija na temu filma „Draga, smanjio sam decu” iz 1989. godine, odnosno, idealan primer kako kvalitetna kooperativna igra treba da bude skockana, uporno insistirajući na timskom radu i podjednakom umeću oba aktera, It Takes Two je vredan svakog svog (evro)centa, pod uslovom da pronađete kompanjona ili kompanjonku sa kojom ćete podeliti ovo jedinstveno iskustvo.