Aleksandar DINIĆ

1. april 2020.

Kada je niotkuda bupnula pre četiri i po godine, prva igra Ori iz malenog austrijskog Moon Studiosa naprečac je osvojila širi igrački auditorijum svojom neverovatnom vizuelnom lepotom, ali i vešto i interesantno upregnutim elementima metroidvania igara u nešto što je samo na površini izgledalo kao lepršavi platformer za mlađe uzraste. Neopraštajuća težina koja je zahtevala natprosečne reflekse i sposobnost višestrukog vezivanja najrazličitijih borbeno-skakačkih poteza, godinu dana kasnije transformisana je u Definitive Edition verziju igre, sa dodatnim izazovima i sadržajima, dok se izgledni nastavak strpljivo krčkao u kuhinjama talentovanih Bečlija.

Bez potrebe da se izmišlja topla voda i stvari nepotrebno komplikuju, nastavak ide dobro poznatim stazama koje je utabala prva igra, dodajući ili oduzimajući taman toliko da sve deluje veće i podmazanije. U isto vreme se pozajmljuje i odaje omaž pojedinim žanrovskim kolegama, na ukusan način koji odiše poštovanjem. Početak igre nadovezuje sa na finale prvog dela i zatiče vražića Orija i njegove šumske drugare u trenutku kada se njihovim redovima pridružuje prinova u vidu sovice Ku, rođene sa faličnim krilom. Ekipa uspeva da to privremeno sanira, a tokom jednog od probnih letova Ori i Ku će se malo zaigrati i zateći u udaljenim delovima šume, sa gadnom olujom na horizontu. Short story even shorter, dvojac će se neslavno slupati i ostati razdvojen u novom, nepoznatom okruženju, a Orijev zadatak od tog trenutka postaje da pronađe svog izgubljenog prijatelja. Njihov ponovni susret, ispostaviće se, biće samo šira uvertira u mnogo veći, emotivno-bajkoviti roller-coaster akcije i avanture, u kome ćete, nalik prvom delu, pomagati dobrim šumskim stvorenjima da se reše sila koje su na najrazličitije načine zatrovale svet koji nazivaju svojim domom.

Na prvi pogled, nastavak izgleda i funkcioniše kao prirodan produžetak originala, ali su već u startu primetne neke bitne razlike. Iskrica Sein sada neće biti vaš verni saputnik-saborac, već ćete kao primarno oružje koristiti nekakvu svetlosnu sablju, koja može da napravi nekoliko vezanih napada pre nego što Orija natera da napravi pauzu. Ovo podrazumeva taktičniji pristup borbama, ali i olakšanje u vidu proširenja arsenala na luk sa različitim tipovima strela (koriste se i za aktiviranje pojedinih prekidača), dodatnog lebdećeg pratioca koji vas pokriva paljbom i drugim vrstama napada koje ćete kupovati u prodavnicama.

Osim borbenog modela, druga najveća izmena tiče se gomile pasivnih i aktivnih veština koje su vam ili pomagale tokom igranja, ili omogućavale dosezanje ranije nedostupnih delova nivoa. U prvom delu su postajale nerazdvojni deo dalje avanture, nakon što ih otključate kroz priču, a sada su stvari malo drugačije. Ukupan broj veština je mnogo veći i takođe ih zavređujete progresom kroz igru (ili kupovinom), ali postoji ograničenje po broju istovremenog korišćenja, jer se smeštaju u namenske slotove (na početku tri, a vremenom više). Ovo iziskuje određeno taktiziranje po pitanju veština koje su vam u datom trenutku potrebne, kao i privremeno „isključivanje” pojedinih koje u određenom trenutku smetaju (Orijevo ultrakorisno „lepljenje” za zidove, na primer, nekada može da bude i smetnja).

Zatim na scenu stupa i najveća izmena i dodatak u odnosu na ono viđeno ranije. Lavirintski karakter igre i sveta kojim ćete zujati, platformisati, tarzanisati i usput se sukobljavati sa (ili izbegavati) napasnicima, dodatno je posejan ogromnim brojem prijateljskih NPC stvorenja i likova koji će svaki čas imati neki zadatak, molbu ili problem za vas. Obavljanje ovih „sporednih” questova i poslića maksimalno je preporučljivo, ne samo zbog različitih nagrada koje dobijate za to (kako u vidu novih veština i svetlosne valute za kupovine i unapređenja), već i zbog činjenice da na taj način menjate i unapređujete pojedine delove sveta, kako vizuelno, tako i suštinski, jer vam se otvaraju dodatni sadržaji i krajolici za istraživanje.

U ovom delu (daleko kompleksnije izvedenom, doduše), igra najviše i bez uvijanja podseća na instant-klasik Hollow Knight. To se dešava kako kroz pomenute susrete sa različitim životinjicama i stvorenjima koja ište vašu pomoć, tako i kroz neke direktne reference (borbenu mehaniku, ponašanje i dizajn pojedinih protivnika, kao i interakciju sa likom koji prodaje mape pojedinih delova nivoa). Ovo stvara galimatijas različitih, primarnih, opcionih i tercijarnih zadataka, sadržaja i izazova, koje zgodno možete pratiti na drvetu sveopšteg kompletiranja igre (treći ekran u odeljku sa mapom i upgradeovima), uz dodatnog zverka koji prati celokupnu statistiku vašeg napredovanja.

Zahvaljujući ovome, igra ima izraženiji avanturistički šmek, a samim tim je i zaraznija i intrigantnija za igranje, jer tera na dalje istraživanje i zavirivanje u svaki kutak. Pojedine situacije ili prizori sjajno su izvedeni (osposobljavanje mehanizama starog mlina radi pročišćavanje vode u jednom delu ili poseta sablasnom groblju džinovskih sova, na primer), na svakom koraku nailazićete na mini, midi i kapitalne bossove, a susreti sa njima se ne završavaju uvek fajtom (što pumpa dobru i napetu atmosferu tokom tih susreta). Tu su i famozne, opšte bežanije iz delova nivoa koji se urušavaju ili plave, poznate od ranije.

Poslednja bitna stavka koja je izmenjena (ne nužno nabolje), tiče se redizajniranog korišćenja životne i (plave) kristalne energije, koju skupljate i proširujete istraživanjem. Sistem snimanja pozicija trošenjem plavih orbova (što je zahtevalo taktiziranje u prvoj igri), ovde je u potpunosti ne samo odstranjen iz jednačine (zbog gomile veselih checkpointa koji se okidaju svaki čas), već je moguće i njihovo pretvaranje u životnu energiju, kada baš utanjite sa healthom. U prvom delu ovo je stvaralo dodatni nivo tenzije i neizvesnosti tokom zahtevnijih „trči-skači-juri-bori-se deonica”, što je, sa druge strane, dovodilo i do dodatnog nerviranja i čupanja kose jednom kada Ori pr*ne u čabar i završi u jami sa trnjem iz koje nema povratka.

Ovo ne znači da su dotični izazovi išta manje zahtevni ili teški, naprotiv, biće potrebno puno vežbe i ponavljanja kako biste izveli fluidnu simfoniju trčanja, dvoskoka-troskoka, praćkolansiranja i ostalog prilikom kretanja. Autori su mislili i na fanatike čija se krv uzburka na sam pomen ekstra-izazova, pa je tu i režim ograničenih trkačkih transverzala, lišenih neprijatelja, u kojima se nadmećete sa kompjuterskim duhom dok pokušavate da stazom izdominirate na najoptimalniji način, sa praštanjem tek neznatnih grešaka (uz mogućnost upoređivanja online sa drugim igračima).

Ne treba ni pričati koliko igra pleni i omamljuje svojom grafičkom prezentacijom, koja je, na neki volšeban način, podignuta za još koji stepenik u odnosu na prvi deo. Dizajn sveta, kolorit, nestvarna količina detalja (koja, sa druge strane, ne guši igranje i prikaz) i činjenica da je većina svega toga diskretno ili atraktivno animirana, još jedanput predstavljaju, kao i ranije, obaveznu lektiru koju jednostavno treba iskusiti u pokretu. Zvučni efekti su na nivou zadataka, sa likovima koji se oglašavaju Simsolikim čavrljanjem (što bolje paše karakteru igre od nekog neprirodnog voice-overa), dok se iznad svega preliva ili tutnji izvanredna muzička pratnja, koja dodatno pumpa bajkovitu atmosferu.

Ori and the Will of the Wisps je školski primer gotovo savršenog nastavka, koji ponavlja najuspelije momente iz svog prethodnika, ispravlja ili zateže ono što je škripalo, te dodaje gomilu novog sadržaja koji igru proširuje i obogaćuje na pravi način. Osim pomenutog sistema checkpointa koji možda neće odgovarati hard core igračima, jedina realna zamerka tiče se odsustva co-op igranja (za šta je igra kao stvorena svojim većim delom), ako ne računamo pomenute vremenske izazove i rangiranje vaših rezultata na globalnom nivou. U svom cenovnom rangu i činjenice da je igra znatno veća i duža od svog prethodnika, novi Ori bez problema može da se takmiči sa hitovima-kapitalcima i da se nađe na wishlistama čak i onih igrača koji nisu preveliki ljubitelji ovog žanra.