Miodrag KUZMANOVIĆ

1. april 2020.

Mislim da Doom Eternal nije mogao da dođe u boljem trenutku od ovoga. Opšta anksioznost uzrokovana zombi-apokalipsom niskog intenziteta kod većine izaziva potrebu za nekakvim terapijskim odgovorom, a kao što je poznato, igre su najbolji ventil za crne misli. Urla vam se na mesec? Želite da razbijete nešto ili nekoga? Umesto toga, upustite se u orgiju eksplicitnog nasilja protiv hordi demona koji su devastirali Zemlju. Čupajte im kičmene stubove, vadite im oči sačmarom, otkidajte im ruke, secite ih po dužini i širini, gazite im glave metalnom čizmom i cedite im mitisere. Nakon sesije sa Doomom bićete smireni kao posle pet serija sklekova, znojavi, ali puni hormona koji šire lice u zadovoljnu grimasu. Doom Eternal mogao bi da stoji na posteru koji poziva ljude da ostanu u dobrovoljnom karantinu. Čini mi se da su ovoga svesni i u Bethesdi, gde, takođe, kapiraju da u doba opšte neizvesnosti nema svako 60 evra za original, te je slučajno ili nadasve namerno u release verziji za PC glavni izvršni fajl ostavljen bez Denuvo zaštite. Niko nije rekao išta povodom toga, akcionari ne mogu da ih optuže za sabotažu, igra se ionako predobro prodaje, a sirotinja je dobila nekakvu utehu sad kad joj najviše treba. Vrlo lepo od njih.

Doom Eternal je neposredni nastavak odličnog Dooma iz 2016. koji je resetovao i totalno modernizovao tu najpoznatiju pucačku franšizu na planeti. Rebootovani Doom bio je igra praktično savršena u jednostavnosti poruke koju šalje i ergonomičnosti gejmpleja. Doom Eternal istovremeno je bolji i gori od njega – bolji u smislu daljeg i dubljeg rafinmana pucačkih tehnika i gejmpleja, a gori zbog nepotrebnog komplikovanja doživljaja uvođenjem prisilnih platformskih deonica i detaljne fantasy/SF priče koju niko nije tražio. O svemu ovome sledi detaljan elaborat.

Najbitnija nova stvar jeste redizajnirani pucački gejmplej, koji je sada taktičkiji nego ikad ranije. Fore sa ošamućivanjem demona i skriptovanim ubistvima iz neposredne blizine (glory kills) sada su suštinski bitan, a ne poluopcioni element gejmpleja. Količina municije koju nosite sa sobom drastično je redukovana, a demoni vam prave više štete, tako da je taktički „ples” sa čerupanjem i testerisanjem demona čak značajniji nego njihovo napucavanje iz vatrenog oružja. Jedina manjkavost ovog taktičkog pristupa jeste potreba za šaltanjem oružja u kružnom meniju, što na trenutak usporava akciju i negativno utiče na ritam rokanja i čerupanja. Ne možete da prođete bez tog usporavanja, jer se borbena situacija stalno menja pojavom novih demona, od kojih svaka sorta bolje ili gore reaguje na tačno određeno oružje. Obnavljanje HP-a je stalna potreba, koju je moguće zadovoljiti nalaženjem paketa na terenu ili glory ubistvom ošamućenog demona. Nadopunjavanje municije testerisanjem demona zavisi od goriva za motornu testeru, koje je relativno deficitarni resurs, tako da je vatrena disciplina imperativ. Eto, dočekali smo da i Doom postane pucačina u kojoj nema rasipanja municije... Kuda ode ovaj svet... Nakon nekoliko sati igre, Doom Eternal vas upoznaje sa principom farmovanja oklopa – integrisanim bacačem plamena zapalite demone, pa im prostim rešetanjem otkidate komade oklopa koje potom skupljate. Na nižim nivoima težine ovo slobodno možete da ignorišete, ali na višim predstavlja esenciju mehanike preživljavanja.

Rokanje i čerupanje... Doom Eternal od ovoga pravi predstavu koja je istovremeno stravična i atraktivna. Sečenje demona motornom testerom ili glory killovi iz neposredne blizine animirani su na fantastičan način i evidentno je da su osmišljeni kao ključni element identiteta i marketinga igre. Rejting PEGI 18 treba shvatiti krajnje ozbiljno ukoliko nemate plan da slučajno sablaznite decu koja se u karantinskim uslovima motaju oko vas dok igrate.

Skakanje po platformama u prvom licu nikad nije bio moj omiljeni sport, a verovatno ni vaš. U Doom Eternalu će vam izaći na uši, jer se većina nivoa u igri suštinski sastoji od dve celine koje smenjuju jedna drugu – rokanje u mini-arenama dok se vrata ne otvore i skakanje/kešanje i traženje putanje kroz prostrane, linearne nivoe sa puno slepih kutaka. Na nekim mestima imaćete utisak da su dizajneri preterali sa insistiranjem na prokletom skakanju, dajući vam klon Tomb Raidera, umesto visceralne pucačine koju ste s pravom očekivali. Mislim da bi Bethesda trebalo da jasno i nedvosmisleno naglasi u oglasima ili gde već da ovo nije čista pucačina, već pucačina sa IZRAŽENIM elementima arkadne avanture platformskog tipa. Ja sam na momente šizeo od potrebe za računanjem tajminga i majmunisanjem po španskim zidovima i platformama iznad reka lave koje nestaju nakon dve sekunde. Pretpostavljam da je ovo put kojim su morali da krenu nakon klaustrofobičnih hodnika u bazi na Marsu iz prethodne igre. Element koji kompenzuje tu iritaciju jeste još veći broj secreta, tajnih lokacija i skrivenih trica nego ranije, od kojih neke zapravo nisu trice, već najteži izazovi koji postoje u igri. Reč je o Slayer kapijama, mini-arenama u kojima se suočavate sa grozomorno teškim talasima demonskog bašibozuka. Pobeda u njima donosi vam tonu materijala za nadogradnju opreme.

Napuštanjem Marsa napušten je i princip pulp zapleta o mističnom Doom marincu koji zaustavlja invaziju paklenih hordi. Doom Eternal donosi priču s logovima i detaljnim zapletom o dijaboličnoj inteligenciji iza invazije, koja je višestruko složenija od svih postojećih Doom igara u istoriji. Možda je ovo evolucija koja je potrebna Doomu, a možda i nije – zasad deluje nekako prišiveno, što je posledica svačijeg višedecenijskog iskustva sa Doomom kao igrom koja prvo puca, ali nikada ne postavlja pitanja. Čemu sve to? Mislim da je i ovo proizvod želje za napretkom po svaku cenu i u svakom pravcu. Da li nečemu što funkcioniše savršeno treba zakivati asimetrične delove radi percepcije inovacija? Isti princip koristio je i ACDsee, nekada najbolji jednostavni program za pregledanje slika, koji je u protekloj deceniji postao monstruozni bloatware, još gori nego Nero Burning ROM. Samo trpaj, trpaj, trpaj features nogom, rukom i lopatom, bez obzira na to da li imaju smisla ili nemaju. Doom Eternal je na granici toga – ako bi nastao rukovođen istom logikom, njegov naslednik bio bi totalni ACDsee.

U igru je ubačen i veoma složen sistem nadograđivanja atributa Doom Slayera, njegovog oružja, borbenih osobina, runa, pa i sistem otključavanja sekcija njegove orbitalne citadele. Ovaj kompleksni sistem, koji takođe balansira na samoj ivici nepotrebnog, biće vam znalački doziran tokom single-player kampanje: igra će vas organski upoznavati sa jednim po jednim elementom, trudeći se da vas ne smori i ne obeshrabri.

U igri postoji i multiplayer, koji je umesto klasika poput Deathmatcha, koji više nikome nisu interesantni, izveden na vrlo inteligentan način. Multiplayer je asimetričan: dva igrača igraju kao demoni, jedan igra kao Doom Slayer, pa kom opanci, kom obojci. Demoni su pojedinačno slabiji od Slayera, moraju da sarađuju i komuniciraju, znalački koristeći prethodno odabrani loadout i nadogradnje koje kupuju između rundi. Mogu da summonuju demonska pojačanja, a Slayer mora da ih ubije u razmaku od dvadeset sekundi ili je džabe krečio. Multiplayer Doom Eternala je prava olujica svežeg vazduha koja mi je bila zabavnija nego (zabavni) single-player. Nadam se da će tokom narednih godinu dana u igru biti ubačeno još ovako lepo smišljenih režima za više igrača. Uostalom, za igru može da se kupi sezonska propusnica, tako da verujem da će to biti slučaj.

Iako je prethodni Doom bio objektivno bolja igra (kada se sve sabere), Doom Eternal je dovoljno dobar da zaslužuje makar jedno preoravanje na defaultnom nivou težine. Kad zanemarite analizu da li su ekspertski sistemi smisleni ili su na silu ugurani, ostaje vam mastan, visokobudžetni šuter sa izrazitim terapeutskim dejstvom.