Onomad, u opisu igre Call of Cthulhu (SK 12/2018), konstatovali smo da, kao i u svetu filma, i dalje ostaje žal zbog još jedne propuštene prilike da se ovom popularnom parčetu horor-mitologije oda interaktivno priznanje na pravi način. Ovih dana iz ukrajinskog Frogwaresa (specijalizovanog za slavne Šerlok Holms igre) stiže nam naslov koji je inspirisan Lavkraftovim delima i vizijama, dizajniran na način koji bi konačno trebalo da ispravi pomenute krive Drine i zasedne na tron ovog specifičnog podžanra.

Za igru koja ne nosi zvanični Kthulhu žig, The Sinking City je po atmosferi, konceptualno i sadržinski za nekoliko kopalja ispred većine igara koje jesu bazirane na ovom mitosu, vešto se geografsko-hronološki uglavljujući u okruženja iz Lavkraftovih priča. Igra se odvija u gradu Oukmontu, državi Masačusets (u, jelte, Novoj Engleskoj) i stavlja vas u mantil, cipele i fedoru stanovitog Čarlsa V. Rida, veterana Velikog rata i privatnog detektiva koji u pomenuti lučki gradić dolazi da istraži neobjašnjive pojave koje ga opsedaju. Građanstvo koje pati od čudnih halucinacija na ivici masovne histerije, poludeli mornari koji su u vodama nadomak Oukmonta otkrili nešto što nisu trebali i smeli, i tihi rat i podmetačine između nekoliko najuglednijih gradskih porodičnih klanova biće samo uvertira u mnogo veće i razornije probleme koji vas očekuju. Grad je pod udarom milenijumskih kiša (ahem!), sve više i više ulica zbog toga biva nepovratno poplavljeno i zakrčeno svakakvim đubretom i otpacima, u pojedinim četvrtima gospodare neobične i agresivne živuljke i kreature, a u sve više razvaljenih kuća okuplja se sumnjiv svet zbog praktikovanja okultnih radnji radi prizivanja iskonskih užasa iz najmračnijih dubina.

Za razliku od smarajućeg, pravolinijskog niza dosadnih nivoa iz igre sa početka teksta, The Sinking City donosi osveženje po pitanju svog generalnog dizajna. Sve je izvedeno u formi otvorenog sveta (tačnije nekoliko Oukmontovih distrikta), kojima možete slobodno i po želji pristupati, pešice ili čamcima po poplavljenim ulicama, ukoliko se ne opredelite za alternativu u vidu plivanja u vodi prepunoj krvožednih jegulja i drugih zveri.

Nažalost, prvobitno oduševljenje i zaintrigiranost odličnom atmosferom i pažljivo konstruisanim i imerzivnim svetom posle nekog vremena otkriva svoje repetitivno lice zbog strukture i načina na koji ćete prilaziti rešavanju primarnih i sporednih zadataka u igri. Obrazac koji se ponavlja retko odstupa od dobro utabanog recepta po kojem sve funkcioniše od samog početka: nakon preuzimanja slučajeva potrebno je na mapi grada, koristeći dostupne informacije, locirati pravu ulicu ili trg gde vas vodi naredni trag, nakon čega sledi istraživanje ograničenog broja prostorija na odredištu, napucavanje sa stvorenjima koja se tamo pojave ili ne, odnosno korišćenje „šestog” čula i detektivskog njuha da se pronađu tajni prolazi ili prostorije u oronulim kućama, rekonstruiše mesto zločina ili utvrdi redosled kritičnih događaja na dotičnoj lokaciji. Nakon akvizicije predmeta ili informacije koja se od vas traži, sledi povratak do osobe koja vas je angažovala radi nagrade u vidu dodatne municije (koji je ujedno i moneta u igri), iskustvenih poena i ograničenog materijala za krafting.

Dodatni istraživački posao sporadično može da uključi i konsultovanje nekoliko gradskih arhiva (policijska za različite prestupnike ili zločine, bolnička za pacijente i medicinske intervencije, ona u biblioteci za događaje iz prošlosti grada i slično), gde je potrebno prokljuviti rešenje koristeći tri adekvatna upita iz različitih kategorija. I to je praktično to, igra retko kad nudi nešto drugačije od varijacija ovoga, čak i kad su u pitanju glavne misije i zadaci, bez preteranog nezaboravnih momenata ili drugih hajlajtova.

Najveći pipak koji konstantno davi Tonući Grad, međutim, tiče se rogobatne mehanike pucanja i generalno borbi sa protivnicima koje ćete sretati. Nišanjenje, pozicioniranje po terenu i otvaranje vatre (ili mlaćenje vojnim ašovčićem) je ukočeno i naporno, uz protivnike koji se živahno kreću po terenu ili jurišaju na vas, što će izgledno rezultovati čestim promašivanjem i traćenjem ionako ne preterano efikasne municije. Protivnike je zbog toga najpreporučljivije izbegavati stalnim slalom između njih (pogotovo u zaraženim zonama, gde ih ima mnogo više nego na „mirnijim” lokacijama), uz brzinsko obijanje sanduka i ormara sa zalihama.

Vizuelno sve ovo spada u jaku drugu klasu i, ako izuzmemo ne preterano sretne animacije glavnog i sporednih likova, sve ostalo je izvedeno za medalju. Ulice su prepune elemenata i različitih detalja koji tvore uverljivo, oronulo mesto koje se davi u đubretu, blatu, nadolazećoj vodi i sveopštoj zapuštenosti, uz savršeno dočarane atmosferske prilike (sipanje kišice, maglu u daljini, opipljivu i pritiskajuću tminu i ostalo), na savršen način tvoreći okruženje koje deluje tmurno čak i usred bela dana. Glasovi glumaca su na nivou, uz izuzetak glavnog junaka koji u svakom trenutku zvuči ravno i monotono, što kvari utisak vođenja lika koji polako propada u ambise ludila. Pohvala ide i dobro odrađenim ambijentalnim zvucima, kao i odličnoj muzičkoj pratnji, koja je na umešan i diskretan način dozirana.

The Sinking City nije čedo proseka, naprotiv, atmosfera i svet koji su autori izgradili evidentno je plod velike ljubavi i poštovanja prema glavnom uzoru, kao i ogromne posvećenosti prilikom implementacije ogromnog broja detalja u njegovom izgledu. Nažalost, ako to ne bude dovoljno da vas duže zadrži uz monitor i više počnete da obraćate pažnju na mršave elemente gameplaya, igra je preporučljivija u kraćim dnevnim dozama. Neki naredni projekat iz istog ili sličnog miljea (ili pod Call of Cthulhu licencom, ako Stari Bogovi budu dali), uz kompleksnije i „detektivskije” elemente koje smo videli u igrama o Šerlok Holmsu iste ekipe, i sve to upregnuto u veći i raznovrsniji svet koji neće biti ograničen na samo jedan grad, konačno bi mogao da postane gejmerski Sveti gral Lavkraftove neuhvatljive proze.