Kao da je bilo juče kada je Kođi Igaraši u stilu Bendera iz „Futurame” najavio da pravi svoju metroidvaniu, bez Konamija i Blekdžeka. Simpatični IGA, otac Castlevanie, malo zatim je najavio i odlaganja, promene i unajmljivanje čitavog dodatnog studija kako bi se njegovo čedo konačno rodilo. Bloodstained je sve više delovao kao san i igra koju možda nećemo videti pre penzije. Zato igranje upravo tog naslova sada deluje kao buđenje iz grozničavog sna. Ovo je Castlevania koju smo odavno čekali.

Umesto lika koji „apsolutno nije Drakula” i sličnih njuški, ovoga puta igraćete kao devojčurak. Miriam doživljava još jedno dobro veče za imanje kletve, mnogo godina nakon što je nad njom i njenim zaštitnikom Gebelom eksperimentisano. Dok je Miriam završila u komi i alhemičarsko brljanje je lagano pretvara u kristal, Gebel je petljao sa crnom magijom i u svet prizvao zamak krcat demonima. Zasucite rukave, jer je pred vama poprilično ispravljanja krivih Drina, barem desetak sati „metroidvanisanja” i još barem toliko ukoliko želite da temeljno prevrnete svaki kamen.

Dobro poznata metroidvania formula je tu u svom svom sjaju. Ogromnu mapu ćete lagano otključavati kako Miriam bude dobijala nove sposobnosti, čudovišta za umlatiti ima za izvoz, a tu je i vrlo šarena postavka likova sa kojima se može razmeniti čašica razgovora ili dve. Dok igra većim delom prati svoje uzore po pitanju istraživanja, često će biti potrebno i da skoknete nazad do početnog sela. Ova sigurna zona služi za dublje grebanje po površini igre: uzimanje sporednih zadataka od ljudi koje ste spasili (uglavnom lagani fetch questovi), savetovanje sa saborcima oko toga šta bi valjalo sledeće uraditi i bavljenje alhemijom i kuvanjem. Bloodstained će vas gotovo neprestano zatrpavati opremom, kristalima i raznim resursima, a njih onda možete utopiti za keš, rastaviti, ili iskoristiti da se skuva ukusna klopa ili unaprede veštine. Ispod svega kuca sasvim solidan RPG sistem statistika, tako da, na primer, prvi put kada pojedete neki obrok dobijate trajno pojačanje određenih afiniteta ili postajete otporniji na jedan od elemenata (kojih ima sijaset). Sjajan detalj je to će je sva oprema biti vidljiva na Miriam, uključujući i tokom međuanimacija i dijaloga, pa nam je proradio poznati FashionFrame sindrom (Warframe igrači će znati na šta mislimo) gde lako zažmurimo na nešto slabiju stats rubriku ukoliko je izgled kapice kul. Pritom i sama Miriam može da promeni frizuru, kolornu paletu odeće i kose, čak i boju kože.

Borbeni sistem je vrlo funkcionalan iako nije naročito kompleksan, ali on nije okosnica igre, već je to ogroman arsenal oružja i magijskih kristala. Već posle par sati trčaćete unaokolo sa dovoljno opreme da naoružate čitavu vojsku. Vrlo šaroliki arsenal sadrži komade koji se kreću od običnih mačeva i buzdovana, preko bičeva i lovačkih pušaka, do teledirigovanih sečiva. Ukratko, neće vam biti dosadno da stalno isprobavate nove kombinacije oružja i oklopa, naročito kako budete otkrivali tajne specijalke za svako. Magijska strana igre je u već pomenutim kristalima koje Miriam upija kada god ucmeka novu karakondžulu (ili nasumično pri ponovljenim susretima). Od kraljica padaju bitne veštine za dalji napredak, mini-glavonje daju posebno ubitačne napade, dok „sitna boranija” po RNG sistemu može da vam postane saborac ili podari svoj specijalni napad. Ipak, sva ta raskalašnost donosi i jedan od glavnih problema igre i razlog zašto teška srca ocena nije 90 (ili veća). Generalni balans opreme i magija je jako, jako čudan, pa ćete možda i previše ostajati sa jednom te istom kombinacijom koja daleko bolje radi posao od nečega što bi po svoj logici trebalo da bude ubitačnije. Barem trećinu igre nam je „hleb & puter” bila magija za ispaljivanje strelica, jer je bila prejako rešenje za krupnije zverke, dok leteći mač rešava problem svega što ima domet više od par koraka. Takav balans muči i „šefove” - dok smo prvog, trećeg i sve naredne glavne protivnike eliminisali iz prvog ili drugog pokušaja, drugi boss je bio začuđujuće brutalan izazov vrlo rano u igri. Ne bi nas čudilo da on bude rebalansiran već tokom ovog meseca, jer se mnogi žale da im je trebalo po dvadesetak pokušaja da ga pobede. Van borbi, težina platformisanja i logičkih izazova je baš taman i po ostatku igre se napreduje vrlo zadovoljavajućim tempom, bez naročitih zaglavljivanja.

Srećom po balans, igra mahom izgleda veoma lepo i za jedan nezavisan projekat ima odličnu produkciju. To podrazumeva ogroman broj različitih lokaliteta, vrtoglavi broj likova i protivnika, predivnu muziku, glasovnu glumu u svakom dijalogu i glumačku postava koju predvode Dejvid Hejter i Erika Lindbek. Vidno je da se vodilo računa o detaljima. Ipak, savetovali bismo da što češće snimate poziciju, jer se neretko dešava da interna logika igre „pukne” (visoko stručni termin) pa vam naprasno ne rade neke komande, ili da se igra jednostavno ugasi (fatal error kod polica sa knjigama je najčešći problem kod većine igrača). Developeri su svesni problema i verovatno će u trenutku kad ovo čitate oni biti otklonjeni. Temeljna podrška igri se ne zaustavlja na tome - već sada su dostupni speed run i boss rush modovi kao i dodatni igrivi lik, dok je najavljeno čak trinaest komada dodatnog sadržaja koji će biti ubacivani redovnim zakrpama.

Legendarni IGA je sa najvećim rizikom u svojoj karijeri stavio dosta toga na kocku, uključujući i svoju reputaciju. Odvojivši se od Konamija i uz pomoć armije fanova, pokazao je da duh Castlevanie i dalje živi, dokazavši i najnevernijim Tomama da ima još štošta da donese na gaming scenu i da mu se nadimak ne piše bez razloga velikim slovima. Bloodstained možda nije Castlevania: Symphony of The Night, ali je sledeća najbolja stvar. A to, samo po sebi, nije uopšte mala titula.