1 Napoleon je izjavio da je pokretač Francuske revolucije taština, a sloboda samo pokriće. Valjda bi on trebalo da se razume. Tu istorijsku istinu vam niko neće bolje predočiti od poljskog Polyslasha, koji je igrom We. The Revolution izdominirao na polju verne rekonstrukcije istorijskih prilika tokom Francuske revolucije. U pravo vreme, rekli bismo, imajući u vidu stanje u „kolevci revolucije”, iako građanin Makron i oni koji žele da očuvaju integritet njegovog vrata mogu da budu zadovoljni porukom We. The Revolutiona.

2 Igra nas stavlja u ulogu Aleksisa Fidela, sudije revolucionarnog Tribunala, alkosa i kockara u slobodno vreme, koji plovi divljim bujicama revolucionarne politike 1793-1795. godine, tokom kojih će učestovati u svim važnim događajima. Pisanje je živopisno, uz jaku posvećenost detaljima i širok raspon tona, od komičnog do tragičnog. Tokom priče, ali i čitanjem obaveštenja, dokumenata i vođenjem ispitivanja, predivno se rekonstruiše revolucionarno društvo Francuske, što ukazuje da autori odlično poznaju istoriografiju. Tvorci igre nisu ublažavali događaje, ekscesi (i aristokratije i revolucionara) su podrobno razotkriveni, kao i primitivnost mase i cinizam, nihilizam i koristoljublje koji su bili široko rasprostranjeni u svim slojevima društva. Poljacima treba odati počast za trezven i balansiran prikaz, znajući da bi zapadni developeri sigurno zaglibili u glorifikaciju Revolucije.

3 Likovi su duboko humanizovani, sa realističnim vrlinama i manama. To važi za sve, od članova vaše porodice, prijatelja i saradnika, preko optuženih i svedoka, sve do istorijskih ličnosti koje su tada krojile politiku. Sretaćete se sa mnogim velikanima - Danton, Mara, Robespjer igraju važnu ulogu, dok su kasne pojave Tomasa-Aleksandra Dime i Napoleona odlično uklopljene. Lik tužioca nas je iznova oduševljavao, jer se tokom igre lepo prikazuje njegova ljudskost. Na početku deluje kao revolucionarno džangrizalo, insistirajući da sve bude po PS-u, ali tokom suđenja koja su za vas lično važna, daje vam neverovatan stepen podrške i „lufta”, što je, da se ne lažemo, dosta emotivan momenat. Pride pokaže da i nije naivan.

4 Treći čin je blago kontroverzan zbog „kreativnog” predstavljanja vandemijerske bitke (poznata kao 13. Vandemijer, po datumu u revolucionarnom kalendaru, što je sasvim slučajno 5. oktobar) kako bi bila bolje uklopljena širu storiju. Zamerka nema osnova, istorijske činjenice su kroz celu igru bile umešno reinterpretirane sa dosta poštovanja (npr. Luju XVI nije sudio sud nego Konvencija). Kritike uglavnom proizilaze iz nepoznavanja istorijskih činjenica i istorijskog miljea. Konačna rešenja, kakva u igri zagovaraju glavni antagonista i Robespjer pre njega, zaista su bila deo revolucionarnog diskursa. Treći čin igre briljira kompleksnom mešavinom biblijskih i vanbiblijskih alegorija koje su odlično prezentovane, iako sumnjamo da će sve imati željeni efekat kod većine igrača. Izgleda da se Poljacima nedeljna škola dobrano isplatila. Paralelno operiše i metanarativ o igranju i istoriji, koji je daleko očigledniji, ali ne prelazi u infantilno nabijanje na nos. Glavni obrt smo predvideli na samom početku, da li je u pitanju sreća, neobuzdana mašta ili to što smo veoma dobro upoznati sa delima postrevolucionarnih francuskih pisaca, poput Aleksandra Dime oca, kojima ovakvi obrti nisu bili strani. To nam je pomoglo da kroz celu igru pratimo vešto utkano nagoveštavanje obrta. Foreshadowing je izražen i u slučaju verskih alegorija i metanarativa trećeg čina, što nagrađuje igrače koji pomno prate događaje i dijaloge.

5 Jezgro igre su suđenja, čije smo elemente već podrobno opisali u „Prvim utiscima”. Mehanika je sveža do kraja igre, pošto slučajevi prate glavnu priču, a uključeno je još dosta novih mehanika koje se polako uvode. Slučajevi su uglavnom krajnje dvosmisleni i pružaju dosta prostora za tumačenje i drugačije pristupe. Izdvojićemo kao posebno upečatljiv slučaj zanatlije koji izrađuje šahovske komplete, što su njegove komšije protumačile kao rojalističku propagandu jer je cilj igre, jelte, da branite kralja. Ispitivanje je istovremeno i komično i neprijatno, a slučajevi poput suđenja Lavoazjeu (nismo ga pogubili, ura za nauku) ilustruju da su revolucionari ponekad razumni, ali raja nije. Suđenja se, ipak, pre ili kasnije pretvore u balansiranje podrškom ljudi, što je glavna poenta igre i jedan od najbrilijantnijih primera metagejminga u istoriji video-igara, koji se može po elegantnosti, narativnom i emotivnom učinku meriti jedino sa čuvenom epizodom iz Spec Ops The Line. Sudija revolucionarnog tribunala ne sme da obraća pažnju koga, zašto ili koliko nevinog šalje na giljotinu, već jedino na to da sam ne završi na gubilištu. Detektivska igra „smišljanja” pitanja je zanimljiva i ekspeditivna kao što smo navikli u demou. Iako generalno intuitivna i laka za svakog ko mućne glavom, ponekad se provuku neka malo nejasnija povezivanja nekih lica sa nekim događajima, što može zasmetati pred sam kraj igre kada se drastično smanji broj grešaka koje se tolerišu i poveća broj zamki. Sa druge strane, nije cilj otključati sva pitanja, već samo onoliko koliko je dovoljno da se porota ubedi u vaše viđenje, tj. u presudu koja vam politički odgovara.

6 U rubrici „Prvi utisci” smo naveli da se nadamo da će biti prikazana evolucija sudskog sistema kako revolucija bude napredovala. Sve želje su nam ispunjene, prvo možete samo slati u aps, pa se polako uvodi giljotina, da bi u jednom trenutku prevladao Robespjerov metod „sloboda ili smrt”. U tom trenutku igra dobija još jednu novinu, preki sud, tj. suđenja u kojim nema postupka već na osnovu par redova optužnice odlučujete da li optuženi ide na slobodu ili na giljotinu. Vrlo kratke optužnice u ovim slučajevima su živopisne i jezgrovite. Ovakav vid „pravde” je stvarno bio prisutan u sudskoj praksi jakobinskog Terora, i autori su odlično preneli stvar u igru. Dobro su poentirali i u tome što je mehanika suđenja iz Terora dobila kontinuitet do kraja igre što nije dobilo eksplicitno opravdanje, ali se naslućuje pouka. Pojedinci se mogu pogubiti (Robespjera skrate za glavu, to vam je „spojlovano” još u sedmom osnovne), ali birokratska inercija uvek nađe razlog za opiranje promenama.

7 Izrazito zanimljiva i realistična mehanika držanja govora pred masom koja je bila prisutna i u demou, upotrebljena je i za pregovore sa viđenijim ličnostima u četiri oka. Imate raspoloženje mase/sagovornika i birate pristup u svakoj fazi ubeđivanja, nonšalantan, skroman, agresivan ili manipulativan. Nekad su raspoloženja nedostupna ili se moraju otključati poenima uticaja, ali pre svakog govora imate pripremu, kada isprobavate pristup i igra vam daje feedback šta će raditi, a šta neće, pa potom imate priliku da tokom govora korigujete pristup. Ovo izgleda vrlo fluidno i verovatno predstavlja jednu od najinovativnijih i najelegantnijih mehanika za grananje dijaloga u igrama.

8 Pored naroda i revolucionara, kasnije se uvodi i skala podrške aristokratije, te je balansiranje dodatno otežano. Morate paziti i na odnos sa porodicom gde svaki član ima svoju skalu, koja zavisi od događaja, vaših presuda i aktivnosti koje radite sa familijom uveče. Mehanika kockanja, koje liči na dice poker iz prva dva Witchera, prilično je prisutna i to ne samo u opcionom delu. Ovo je izazvalo negodovanje, iako je očigledno da je u pitanju još jedan primer integracije mehanike i narativa, pošto su koncepti sudbine, sreće i slučaja obilno prisutni u svim elementima narativa igre. Intrige su izmenjene i sada su tesno skopčane sa pričom, ali funkcionišu isto - birate akcije, čekate da se izvrše i povremeno nekog ubeđujete da vam pomogne. Bitke su izvedene potezno, postoje tri reda, borci prsa-u-prsa, strelci i artiljerija, a na vama je da izborom taktike u skladu sa protivnikovim slabim stranama dotičnog ostavite bez figurica. Bitke se dešavaju povremeno kroz igru da bi u trećem činu došle u prvi plan, kada borbu agenata za uticaj u Parizu zamenjuje prava borba.

9 Igru krasi prelep vizuelni dizajn i upečatljiv grafički stil koji smo već nahvalili u PU. Uživanje dopunjuju odlična glasovna gluma i vrhunski efekti, od kojih se ističe efekat upotrebe giljotine, da se naježiš dobar. Iako je pri izlasku bilo sitnijih bagova, gličeva i grešaka u tekstu, ti problemčići su već odavno sanirani.

10 Konačna ocena koju dajemo igri produkt je dugog razmišljanja i uzimanja u obzir nekoliko sitnica koje su mogle da se izvedu bolje (subjektivno, igra zaslužuje bar 97 prim. aut). Ipak, dok smo igrali We. The Revolution, ništa nam nije ni najmanje zasmetalo niti omelo potpunu uronjenost u igru i njen narativ, emotivni utisak i uživanje u sveopštem umentničkom doživljaju i majstorstvu izrade svih aspekata. Pored visokih umetničkih dometa grafike, zvuka i priče, igra briljira na dva bitna polja. Prvo je demonstracija same interaktivnosti kao umetnosti koja je jasno izražena. Drugo polje je duboka sinergija sa audio-vizuelno-narativnom komponentom ove veličanstvene igračke tapiserije. Za autora ovih redova, We. The Revolution je najbolja istorijska igra svih vremena, rani favorit za igru godine i naslov koji bi svako morao da proba.