Poplava naslova sa indie etiketom budi u meni pomešana osećanja. Kao igrač sa pozamašnim stažom, uvek sam rastrzana između osećanja simpatije prema malim razvojnim timovima koji sa vrlo malo ili bez sredstava kreću u konfrontaciju sa AAA naslovima više miliona dolara teških razvojnih studija, i osećanja besa i razočaranja kada oni prokockaju naše poverenje i simpatije servirajući nam nedovršenu igru. Stvari dodatno dobijaju na težini kada znate da iza naslova koji je pred vama stoji samo jedan čovek. Njegovo ime je Tomas Braš, a Pinstripe je njegova prva samostalna igra na kojoj je, kako kaže, radio punih pet godina.

U najvećem broju slučajeva, kada su indie developeri u pitanju, već je ustaljena praksa probijanja leda igrama platformskog tipa. Ni Pinstripe nije izuzetak od pravila, pa je tako Brašov prvenac još jedna simpatično iscrtana 2D platforma. Ono što bi ovu igru trebalo da izdvoji iz mora sličnih, jeste fantastična naracija i scenario koji, bez preterivanja, prevazilazi i nadmašuje barem 80 odsto filmskih ostvarenja koja se mogu pogledati u bioskopima danas. Pored toga što je, sada već dokazano, darovit za razvoj igara, Tomasu možemo bez razmišljanja dodeliti i epitet izuzetnog scenariste (pod uslovom da je skripta igre njegovih ruku delo). Bez nepotrebnog spojlovanja, reći ćemo samo da je igra jedna od bolje ispričanih priča koje smo imali prilike da odigramo. Bez usiljenih twistova koji kod igrača proizvode meh efekat i neretko rezultiraju momentalnim komboom ’Shift’+’Delete’, igra vam na suptilan i nenametljiv način otvara delić po delić slagalice koja će se u finalnom činu sklopiti u celinu. Oni koji vole interaktivne bajke, stoga bi trebalo odmah da prekinu sa čitanjem i nabave svoju kopiju igre, jer će im se ona zasigurno svideti.

Nažalost, onaj drugi deo publike koji vapi za komponentom zvanom kvalitetni gejmplej ili jednostavno voli da se pomuči na putu do end creditsa, u slučaju Pinstripea ostaće kratkih rukava. Zaista je tragedija videti (i doživeti) jednu ovakvu priču spakovanu u svega nekoliko sati potpuno linearnog gejmpleja, sa mnoštvom neinventivnih zagonetki i bez ijedne deonice oko koje bi se iole iskusniji igrač makar malo pomučio. Da stvari budu još gore, igra nema ama baš nikakav replay kvalitet, tako da je iluzorno pokrenuti je ponovo nakon što je završite prvi put, a to će najverovatnije biti iste večeri kada ste je i počeli.

Svet u kome se igra odvija je grafički lepo dočaran i odiše turobnom atmosferom koja je adekvatna za okruženje. Iako koketira sa idejama zagrobnog života i simbolikom demona koji vas u njemu očekuju, igri se ipak ne može prišiti etiketa horora. Posledično svojoj dužini, igra postaje žrtva zamke nedovoljno razrađenih ličnosti protagonista, što igračima dodatno otežava da se poistovete sa njima, i direktno kumuje činjenici da će prosečan igrač na Pinstripe zaboraviti otprilike dva sata nakon što igru pređe. Kroz radnju defiluje i nekoliko NPC-ova sa kojima ćete u prolazu prozboriti po koju rečenicu, ali koji neće imati nikakav uticaj na tok igre, niti će u bilo kom momentu njihovo postojanje biti od bilo kakve važnosti za priču igre. Dijalozi u igri su, iako dobro napisani, ipak dosta šturi, i ove fleke neće izvaditi ni natprosečno dobra muzička komponenta, kao ni kvalitetan voiceover karaktera. Po ko zna koji put, protagonista (čije ime je Ted, ako nekoga uopšte zanima), očigledno je nem i ne progovara ni reč. Tako je tradicija nemih i neharizmatičnih heroja uspešno nastavljena i u Pinstripeu.

Još jedan „šamar” Tomasu Brašu upućujemo na konto smešnih zagonetki i gotovo nikakvih izazova na koje (ne)ćete naići kroz igru. Gotovo sam sigurna da je tvorac igre preko glave preturio bezbroj sličnih naslova u svojoj igračkoj karijeri, te je mogao makar da „pozajmi” neku ideju, ako mu je već manjkalo inspiracije. Zagonetke u igri su svedene na puko aktiviranje raznoraznih prekidača u cilju pokretanja određene naprave, ili na oslobađanje stene koja će pasti na drugu stranu klackalice i katapultirati vas na platformu na koju ne možete doskočiti inače. Ipak, kao vrhunac neinventivnosti izdvajamo implementaciju mini igara tipa „uoči razliku”, čije rešavanje vam otključava prolaz ili daruje preko potreban novac. Kad smo ovako počeli, pravo je čudo što do kraja igre nismo odigrali i neki sudoku ili eventualno rešili neku osmosmerku. Svemu ovome ne ide u prilog ni nedostatak bilo kakve nelinearnosti, a još manje ubacivanje nekih elemenata koji su u tu sa očiglednom namerom da se stvori privid kako u njoj ima više materijala nego što se na prvo igranje čini (recimo, vratanca za čije otvaranje vam je potreban srebrni ključ, a koji do kraja igre nećete pokupiti).

Izgled igre je izuzetno dobar, i tu valja na svaki mogući način pohvaliti autora ovog ostvarenja. Artwork je krajnje simpatičan i na potpuno uvrnut način se uklapa u koncepciju i scenografiju priče. Ipak, još jednom smo u situaciji da pred sobom imamo igru koja je optimizovana samo za igranje na wide monitorima, tako da će nesrećnici, poput autorke ovih redova, koji svoje igračke vratolomije još uvek izvode na manje konvencionalnim 4:3 monitorima, mučiti Tantalove muke, jer će Ted konstantno upadati u mrtve uglove, a i raznorazni predmeti neće biti vidljivi, tako da ćete često morati da kljucate na slepo.

Sve u svemu, Pinstripe je naslov koji je mogao da bude odličan, ali je ispao bljutav. Nešto slično kao kada počnete da ručate jelo koje izgleda odlično, da biste nakon prvog zalogaja zaključili da je trebalo još neki sat da ostane u rerni. Igra pruža zadovoljstvo zbog interaktivne priče, ali sadržaj koji je u nju implementiran ni na koji način ne opravdava cenu od 15 dolara, koliko naslov trenutno košta na Steamu. Može i mora mnogo bolje od ovoga.