Znate li kako se osećam posle prvih mesec i po dana provedenih u TESO-u? Kao pijani i napola ufiksani kapetan Džek Sperou kome su posle neprospavane noći u prljavom bordelu na zabitom karipskom ostrvu izručili kofu sa ledenom vodom na glavu. Mamuran, zbunjen i opijen od zadovoljstava od prethodne noći, doduše ne baš sasvim načisto šta se sve zapravo desilo i još uvek bez mogućnosti da dođem sebi. Treba mi malo vremena da sredim misli, dobro bi došao jedan poduži spavanjac, al’ džaba - dužnost kapetana zove. Dakle, posado moja, stvari stoje ovako...

Iako spadam u grupu okorelih fanova Bethesdinog serijala, moram priznati da nisam imao nameru da zaigram TESO. Osnovni razlog za to bio je latentni skepticizam da Frankenštajnova nevesta, pomenuta u prošlom broju, može da bude dovoljno privlačna da se zaljubim u nju. Ipak, prst sudbine i jedan telefonski poziv doveo me je u situaciju da svoju odluku preispitam i da april i polovinu maja 2014. posvetim tumaranju prostranstvima Tamriela. Pa, da li sam pogrešio? I jesam, i nisam.

The Elder Scrolls Online je Two-Face Harvey Dent MMO igara; podvojena ličnost, „cica s dva lica”, za koju čovek nikada ne zna da li će da ga iznenadi pozitivno ili negativno. Teško je voleti ga ovakav kakav je sada, ali još teže mrzeti, pogotovo ako spadate u grupu onih koji su oduvek cenili napore Bethesde/Zenimaxa (lično ih stavljam u isti koš) da napravi što je moguće grandiozniju open-world fantasy igru. Kao što sam već rekao, osnovni problem TESO-a je što pokušava da pomiri nepomirljivo. Zapravo, to je trebalo da bude njen glavni adut, ali se čini da Zenimax Online ovom izazovu nije dorastao, barem ne u meri u kojoj su igrači to očekivali. Otkako su serveri zvanično pušteni u rad, mnogo je drvlja i kamenja sasuto na razvojni tim, Internet je prosto zagušen žalopojkama razočaranih/uvređenih fanova, ali ima i onih koji je dižu na pijedestal božanstva, kao da je u pitanju „the next best thing” nakon Velikog praska. Prava istina je, naravno, negde tamo i nalazi se zarobljena između dva sveta, single-playera i MMO-a.

Reći da je TESO loša igra je naprosto besmislica. Grafika je sjajna - svakako da nije na nivou modovanog Skyrima, ali je odlična za današnje MMO standarde. Soundtrack je božanstven i inspiraciju vuče iz tema Džeremija Soula (Jeremy Soule) koje su obeležile različite epohe The Elder Scrollsa. Zatim bogatstvo sadržaja kojim su ispunjene mape i vezani kvestovi koji se nadovezuju i imaju smisleni početak i kraj. Interfejs je minimalistički, a sjajno odrađeni skil sistem koji omogućava fantastičnu customizaciju osnovne profesije, originalni pristup kraftingu. Sledi i podrška za add-onove kao i čak šesnaest srazmerno teških tamnica u dva moda, normalnom i veteran. Sve navedeno samo je deo onoga čime se TESO može sa ponosom pohvaliti. Ali, biću pomalo drzak i reći - pa šta, pa to sam i očekivao od kompanije koja mi je nekada davno poklonila Morrowind. Navikao sam, a svakako nisam jedini, da svaki sledeći nastavak serijala donosi inovacije, da se u njega u potpunosti uživim i da to iskustvo ostane u sećanju ne samo do sledećeg poglavlja koje obično stiže na svakih pet godina, već da ono preraste u neku vrstu lifetime iskustva koje ću zauvek da nosim sa sobom. A ovde, da budem potpuno iskren, u momentu kada sam zakoračio u Greenshade, više nisam znao kako se zove glavna luka Auridiona.

Zašto je to tako? Ne zato što sam u međuvremenu postao sklerotičan, već zato što je sama igra takva: generička, beživotna, prosečna... U početku to, naravno, ne deluje tako. Ali kako vreme prolazi, čovek počinje da shvata da umesto one predivne slobode koju nude single-player igre, umesto onog osećaja „the world is my oyster”, TESO zapravo robuje krutim pravilima MMO-a, prisiljavajući igrača da otvara mapu mic po mic, radeći kvestove samo u svom najbližem okruženju, jer ga u suprotnom, ukoliko se usudi da bocne svog konja (pod uslovom da ga je prethodno debelo platio) i uputi se u nepoznatom pravcu, najverovatnije čeka sigurna smrt u raljama biljke-životinjke koje je dva-tri nivoa veća. Neko će reći: „pa čekaj, sve MMO igre funkcionišu da taj način, ne može drugačije, ako ti se sviđa igraj, a ako ne - ostavi”. To jeste istina i sve bi bilo u redu da igra iznalazi načine da motiviše igrače da rade zajedno. Guild Wars 2 to čini kroz real-time evente, Final Fantasy 14 kroz FATE sistem, a TESO to ne može da čini iz prostog razloga što tako nešto ni ne poznaje. Zvuči neverovatno, ali ni jednom, bukvalno ni jednom, nisam imao potrebe da formiram grupu sa nekim i da zajedničkim snagama uradimo nešto, pa čak i na lokacijama gde se to po definiciji očekuje (world bossevi i tzv. Dark Anchors, portali kroz koje Dedre izlaze iz Obliviona da haraju Tamrielom). Jedini izuzetak od ovog pravila su tamnice koje su dizajnirane za četvoročlanu grupu.

Nedostatak MMO-a unutar samog MMO-a, uz ograničavajuće single-player iskustvo, osnovni je razlog što TESO, ili bolje rečeno njegov PvE aspekt, u ovom trenutku deluje bledunjavo. Naravno, na opšti utisak u velikoj meri utiče afinitet igrača: ukoliko spadate u zaklete TES-ovce, verovatno ćete moći da oprostite nedostatak nelinearnosti, pomirićete se da ne možete da uradite baš svaku glupost koja vam padne na pamet, i prihvatiti da je ovo neka vrsta downgradeovanog Skyrima; ako ste pak MMO veteran, verovatno će vam iznad glave neprestano lebdeti pitanje „Je l’ to neko reče da je ovo MMO?” U svakom slučaju, u koju god grupu da spadate, čini mi se je mnogo veća šansa da vam dok prolazite ulicom klavir padne na glavu, nego da dogurate do veteranskog statusa u TESO-u, a da pri tome ne osetite makar trunku dosade. Nekome će to da se dogodi pre, nekome kasnije, ali je neminovno. Jednostavno, igra je takva, i tu za sada nema pomoći.

Ipak, ako postoji jedan zaista valjan razlog zbog koga treba dati šansu ovoj igri, onda je to open-world PvP. Centralna pokrajina Tamriela, Cyrodiil, koje se sećamo iz Obliviona, pretvorena je u ogromno bojno polje na kome se sukobljavaju tri alijanse zarad kontrole nad drevnim Elder Scrollsima koji predstavljaju simbol dominacije jedne frakcije nad drugom, a sve u cilju preuzimanja vlasti nad Imperijalnom prestonicom. Ovaj bespoštedni sukob između zaraćenih strana, svojevrsni „Game of Thrones” smešten u Tamriel, predstavlja daleko najbolji segment igre. Prvo me oduševilo to što sam Cyrodiil, gledano po morfologiji terena, ključnim lokacijama i veličini, predstavlja maltene kopiju onoga iz Obliviona (recimo, Bruma, Chorrol i Cheydinhal nalaze se tačno tamo gde će se nalaziti i za hiljadu godina), naravno uz neminovne izmene zbog milenijumskog jaza između dve igre i potrebe da se sve prilagodi masovnom PvP-u. Pre nego što zakorači u Cyrodiil, igrač (minimalno lvl 10) odabira željenu kampanju i nakon toga showdown može da počne.

Oh, kako je cool stajati pored katapulta koji se gradi kao u RTS igrama, uzeti ga pod svoje i raspaliti po zidinama protivničkog utvrđenja; kako je sjajno gurati jarca od jedne do druge kapije čineći sve da on preživi baraž branilaca; kako je moćan osećaj galopirati preko zelenih pašnjaka Cyrodiila dok grupa jahača prati i štiti nosioca Elder Scrolla dok on trči prema svom odredištu; kako su dobri izviđački kvestovi i špijuniranje neprijateljske aktivnosti na tuđim teritorijama. Oh, kako je dobro biti u Cyrodiilu.

Ako poetiku ostavimo po strani i realno sagledamo trenutno stanje PvP-a u TESO-u, zaista možemo da budemo zadovoljni. Način na koji je on koncipiran, sadržaj koji nudi, oruđa za osvajanje ili odbranu i taktike koje su igračima na raspolaganju, čini da, poređenja radi, World vs. World Guild Warsa 2 deluje tragikomčno. Jednostavno rečeno, nasuprot ispraznom kvazi single-player iskustvu koje nudi PvE, PvP je zabavan, raznovrstan i predstavlja upravo ono što smo se i nadali da će biti. Naravno, i ovde postoje bagovi i problemi sa balansom, ali njih će dežurni kritičari uvek naći, ma koliko ispolirana igra bila. Nestrpljive će, recimo, nervirati to što nakon pogibije na udaljenoj tački mape moraju da pretrče kilometre da bi se vratili u borbu, a sve zbog sistema teleporta koji ne funkcionišu ukoliko nisu povezani, kasteri će potajno proklinjati targeting sistem, a masovno zergovanje će nervirati igrače sa tanjim živcima, kao i one koji vole „pravedan” PvP tipa zatvorene arene. Nažalost, problem zergovanja je, čini se bar za sada, neminovna pojava u igrama koje teže otvorenom PvP-u, a ukoliko iko ikada dođe na ideju kako da razreši disbalans koji se tom prilikom javlja, taj zaslužuje da mu se dodeli Nobelova nagrada za mir, koja ionako više ničemu ne služi.

Na kraju, pitam se kako će polovinom 2015. izgledati retro opis The Elder Scrollsa Onlinea. Hoće li u njemu stajati da je nakon bombastičnog starta igra potonula u zaborav, prešla na free-to-play model i pridružila se grupi MMO igara koje igraju samo najzagriženiji fanovi (SWTOR, Aion, Rift i sl.) ili će se u njemu naći pohvale na račun svega onoga što je Zenimax pripremio za godinu dana i tako igru izdigao iz proseka? Stanje u kojem se TESO u ovom trenutku nalazi je „ni tamo, ni ’vamo”, tako da i veoma suptilne odluke o tome u kom pravcu će se ona razvijati mogu da odluče da li će ući u elitno društvo ili će pasti u ambis iz koga povratka nema. Zenimax, na svu sreću, za najskoriju budućnost najavljuje zakrpe sa impresivnim sadržajem (zone rezervisane za igrače sa statusom veterana, promene u kraftingu, uvođenje klasičnog solo/duo PvP-a i arena, PvE raidove za dvanaest igrača, trke konja itd.), ali da li će to sve biti dovoljno da ova igra opravda svoj naslov i da ponosno stane rame uz rame uz ostale naslove iz serijala, to u ovom trenutku niko ne zna. Niko, pa čak ni Vidovita Roska.