Bugarski Haemimont Games nije kompanija koja može da se busa istorijom planetarnih uspeha na tržištu zabavnog softvera: Grand Ages: Rome, Imperium Romanum, Celtic Kings i ostali naslovi iz B/C kategorije zadržali su se u svesti igrača kraće od lupinga jesenje muve koja rapidno prozuji pored uveta. Zamah desnim dlanom, zvuk krilaca koja odlaze, šum pražnjenja neuronskih banki i stvaranja prostora za nove igračke senzacije... Kako je neko tako beznačajan dobio priliku da radi na trećem nastavku Tropica, unikatne i superkultne upravljačke simulacije čija su osnovna obeležja beskompromisni šmek i šarm, pitanje je koje je bubnjalo u fanovskim slepočnicama...

Nismo očekivali ovako solidan happy end, naročito ne u sferi crnog latino humora, koji je u trojci ostao potpuno veran originalu. Ko bi rekao da u žilama naših istočnih komšija teče ovako kvalitetna salsa? Igrač koji je neinformisan o razvojnoj predistoriji franšize Tropico sigurno neće primetiti nikakvu supstancijalnu razliku između mojoa PopTopovog keca i Haemimontove made in Bvlgaria trojke: svet zaista postaje globalno selo u kojem razlike u hemisferi i kulturnim obrascima prestaju da budu faktor koji limitira kreativnost.

Tropico 3, rimejk originalne upravljačke simulacije života, rada, politike i ekonomije karipskog ostrva-državice, jeste naslov koji igra na sigurno, bez rizika koji donose supstancijalne inovacije. U igri nema radikalnih izmena koncepta koji je savršeno funkcionisao od početka. Umesto novih ideja i eksperimentisanja, ključne reči trojke su 3D fejslift, peglanje i doterivanje sistema koji je funkcionisao gotovo bez greške, uz svega nekoliko novih momenata. Većina fanova originala, uostalom, tražila je od tima zaduženog za renesansu franšize upravo pristup „nahrani svinje i ništa ne diraj”, tačnije „obuci igru u ruho primereno 2009. godini, bez čačkanja mečke tamo gde je ne svrbi”.

Igra poseduje dva osnovna moda - kampanju, koja se sastoji od tuceta pojedinačnih misija sa predefinisanim pravilima, i sandbox, u kojem na sve postavke sami utičete. Misije u kampanji ne poseduju kontinualni zaplet ili narativni tok, već predstavljaju seriju socijalno-ekonomskih izazova (izvezi X jedinica poljoprivrednih proizvoda, održi se na vlasti Y godina...), koje je potrebno ispuniti do fiksnog datuma kada vam prestaje vladavina. Esencija igre je, naravno, fenomenalni sandbox, mod igre u kome ste ograničeni samo maštom i konfiguracijom terena ostrva koje ste kreirali ili izabrali od nekoliko ponuđenih, od čega će vam zavisiti ekonomska struktura i sa njom povezan oblik vladavine.

Industrija ili turizam, demokratija ili strahovlada, sadržajni „polovi” Tropica 3, omogućavaju potpuno proizvoljan fokus pristupu rukovođenja vašim malim ostrvskim mikrokosmosom, bez ikakvih limita vezanih za odnos jednog faktora u odnosu na drugi. Vaše ostrvo može biti turistički raj kojim vlada diktator koji ne održava izbore; industrijski centar u kom vlada prividna demokratija sa prezidenteom koji izbore održava, ali ih lažira; siromašna banana republika koja izvozi drvnu građu i papaju, ali u kojoj lider vlada voljom naroda; Kuba ili Kostarika, Bolivija ili Dominikanska Republika; alata za definisanje pristupa imate i više nego što vam je potrebno. Kao i pre, dva osnovna elementa uticaja na okruženje jesu interfejs za izgradnju objekata i meni sa predsedničkim ediktima u socijalnim, političkim ili ekonomskim sferama. Zadovoljavanje potreba vašeg populusa osnovni je preduslov za ekonomski napredak. Zaposlen i sit narod koji živi u kućama od cigle i betona glasaće za vas na narednim izborima, a dobra prosečna plata privlačiće emigraciju koja vam je neophodna za jaku ekonomiju. Naravno, postoji i opcija broj dva: ojačati vojno pristustvo na ostrvu, dati masne plate generalima i vojsci, zaplašiti stanovnoštvo i ostaviti ga u potpunoj bedi, stavljajući fiskalni kajmak na svoj račun u švajcarskoj banci. Srž Tropica 3, oličena u sandbox modu, jeste sloboda sopstvenih ciljeva: igru možete izgubiti jedino ukoliko vas vojnim pučem ili petooktobarskim jurišem naroda skinu s vlasti, što se neće lako dogoditi ukoliko imate masovnu i dobro plaćenu vojsku. Koren svega, tačnije koren pukog opstanka je, kao i u stvarnom životu, sila. Kultura, religija, zdravstvena zaštita, blagostanje, fabrike i turisti samo su garnirung.

Pored fantastičnog 3D enginea, najveća novina u igri jeste sam El Prezidente, koji ovoga puta nije nevidljiv i omnipotentan faktor, već jedan od 3D modela koji trčkara ostrvom ili se vozi u crnoj limuzini i koga možete usmeravati po želji. Slanjem na gradilište, recimo, Prezidente ubrzava izgradnju objekata; klikom na palatu nateraćate ga da drži govor i podiže „respect” liniju okupljenih građana. Najinteresantniji dodatak njegovom arsenalu jesu predizborni govori: birajući između nekoliko opcija u tri ponuđene kategorije (gorući problemi, pohvala frakciji po izboru i obećanja za naredni mandat) možete delimično uticati na izbornu volju građana, što će znati da cene igrači koji su izabrali put demokratske vladavine, dok će drugi skinuti šešir opciji za „nesrećan slučaj” izbornom protivkandidatu.

Da nije latino muzike i peščanih plaža, pomislili bismo da se igra zove Srbico.