Nakon Jacka Keanea, kratkog i uspešnog izleta u svet piratksih avantura od pre nekih godinu i po dana, momci i devojke iz nemačkog Decka 13 vratili su se igranju na sigurnu kartu i prionuli na izradu trećeg dela serijala koji ih je i proslavio. Tako smo tokom septembra, mesecima nakon izlaska igre za nemačku publiku, konačno dobili priliku da isprobamo novi nastavak Ankha. U isto vreme, u ovoj četvrtoj po redu avanturi iz edicije „slične k’o (šareno) jaje jajetu” potražićemo i odgovor na pitanje: da li su talentovani, ali lenji Dekovci konačno uveli neke nove recepte u svoju kuhinju pravljenja igara, ili su ponovo zajahali i nastavili da šibaju staru ragu koja im je donela kakvu-takvu afirmaciju na avanturističkom nebu?

Treći nastavak egipatskih zavrzlama počinje svega dva meseca nakon završetka prethodnog dela. Azil i Tara konačno su se skrasili u svom zajedničkom domu u predgrađu Kaira, ali ih je zadesila nova nevolja. Zvezde su se poravnale u zlokobno sazvežđe kamile, koje označava period podnaslovnog „altimejt fajta” između zaraćenih egipatskih božanstava Seta i Horusa. Prognoze kod kladioničara kažu da su šanse na strani boga rata i haosa, što biva propraćeno i meteorskom kišom, koja je kobna za kuću naših junaka u kratkom prološkom nivou. Ono što će uslediti nije teško predvideti: potraga za ovim, pa za onim artefaktom, bulumenta manje ili više bizarnih likova (uz gostovanje određenog broja starih znanaca), odlazak u Luksor i preuređenu kazino-piramidu, paralelno vođenje više likova, rešavanje problema u skladu sa tim, kao i poseta dalekom Severu kroz misteriozne portale...

Prepoznatljivi način igranja ostao je nepromenjen, što sa sobom povlači i sve one nedostatke koje autori uporno ne nalaze za shodno da promene ili redizajniraju. Levim tasterom miša kontrolišete lika, dok desnim smeštate sakupljive predmete u inventar, odnosno vršite njihovu međusobnu kombinaciju. Nedostaci se tiču česte nepreciznosti prilikom kliktanja na hot spotove na ekranu zbog nemirne kamere koja često „ljulja”, a tome ne pomaže ni isticanje bitnih predmeta tasterom ’X’ koje retko funkcioniše onako kako je to zamišljeno (zbog često konfuznog pozicioniranja indikatora u odnosu na predmete na lokacijama).

Ako zanemarimo ove (nervirajuće) sitnice, daleko veći problem trećeg Ankha predstavlja to što cela stvar jednostavno ne „kupuje” igrača onako kako je zamišljeno. Da li je u pitanju neiskustvo autora ili činjenica da igra jednostavno nema dušu? Čak i nakon prelaska početnih nekoliko ekrana, jasno je to da je u pitanju nižerazredna avantura, čiji nedostaci još više dolaze do izražaja kada se uporede sa konkurentskim epizodama nove Monkey Island igre. Neharizmatični glavni i svi prateći likovi, neinteresantni dijalozi, nezanimljiv „humor”, koji ćete tražiti lupom, potencijal egipatskog okruženja koje retko kada biva implementirano u probleme i „fore i fazone” iz igre, kao i odsustvo bilo kakvog šarma lako i bezbolno gube bitku prilikom povlačenja bilo koje od ovih paralela sa pomenutim, daleko superiornijim uzorom. Azil i kompanija deluju kao gomila autsajdera i marioneta, koja očajnički iščekuje da joj bogovi kvalitetnog pisanja scenarija usliše molbe i podare im kvalitetniji materijal sa kojim bi radili. Izuzetak u ovom moru kritika jesu problemi i zagonetke, koji su dobro osmišljeni i implementirani i iza čijeg rešenja po pravilu uvek stoji logično zaključivanje i rasuđivanje. Standardno, najbolja stavka koja krasi i prethodne avanture istih autora odnosi se na kvalitetno i raznovrsno dizajnirane lokacije, čije otkrivanje vrlo brzo ponovo postaje najjača motivacija za dalje igranje.

S tehničke strane nema iznenađenja, a novi Ankh punim gasom potencira specifičan vizuelni stil koji je krasio i prethodne igre (kao i pomenute avanture Džeka Kina). Siromašni modeli zgrada i likova vešto su maskirani bogatim i živopisnim koloritom, preko kog je ponovo nanesen koktel intenzivnog bluma, zamućenja i drugih specijalnih, kartunolikih efekata (ovo se naročito odnosi na zlatom i suncem okupan Luksor). Iako je primetan manjak poligona od kojih su sastavljeni likovi, autorima zaista treba odati priznanje zbog toga što su ipak uspeli da postignu to da likovi izgledaju lepo i da na svojim licima ocrtavaju emocije i karakter. Glasovi protagonista, s druge strane, zvuče jednolično i zamorno, što, paradoksalno, ne važi za većinu sporednih likova (ovo se naročito odnosi na glas boga Horusa, koji je zarobljen u Ankhu oko Azilovog vrata i čiji je glumac jedan od retkih koji je svoj posao odradio sa primetnim entuzijazmom). Prateća i prijatna muzikica je, bez većih iznenađenja, inspirisana egipatsko-ambijentalnim melosom.

Polako ali sigurno Ankh saga sve više počinje da oboleva od sindroma FIFA i NBA igara iz EA Sportsa. Praktično jedna te ista igra sa minimalno unapređenim tehnikalijama, lošim dizajnom, kvaziepskom pričom i situacijama, kao i sa dosadnim, jednodimenzionalnim likovima već odavno nema šta da traži u mršavoj, ali daleko borbenijoj konkurenciji. Međutim, ako ste željni avanture koja bi vas „kupila” izraženim šarenišom koji zrači sa ekrana, kao i izazovnim problemima i zagonetkama, Ankh 3 je svakako dobar izbor, koji neće preterano razočarati, ali ni oduševiti svoje fanove.