Belgijski Larian Studios upoznali smo 2002. godine (iako su bili prisutni i ranije), kada je na tržište izbacio Divine Divinity, solidno prihvaćen izometrijski RPG. Dve godine kasnije, pred publikom se našao spin off Beyond Divinity, koji je bez mnogo muke uspeo da ukalja ugled originalne igre. Danas pred nama stoji punokrvni nastavak sage Divinity 2 - Ego Draconis. Neko bi pomislio da nakon pet godina rada na dečjim i edukativnim igrama Belgijanci prosto pucaju od kreativne energije, spremni da pokažu šta znaju, a potom se vinu u nebesa... Nažalost, nije sve tako ružičasto.

Nakon misterioznog i napetog uvodnog sinematika, igra vas stavlja u ulogu mladog pitomca Akademije za lovce na zmajeve, koji hitno mora da završi obuku da bi se pridružio hrabrim vitezovima Reda u lovu na poslednjeg preostalog zmaja. Očigledno, tutorijal se ne može preskočiti. Vaš mentor će vas toplo potapšati po ramenu i poslati u zaselak u kojem se obred inicijacije privodi kraju. Tu ćete biti u mogućnosti da izaberete jednu od tri klase, ali izbor je samo prividan pošto nema nikakvih ograničenja po pitanju daljeg razvoja. Kako stvari obično idu, usred vašeg boravka u selu desiće se nešto strašno, zbog čega ćete morati da odjurite dirižablom u nepoznatom smeru. Kako se priča bude razvijala, uključivaće se i armije mraka, ekscentrični čarobnjaci, megalomanski nekromanseri i slična žgadija. Iako na trenutke intrigantan (toliko da, uprkos svemu, zapravo poželite da nastavite sa igranjem), narativ na kojem je Ego Draconis izgrađen šupalj je i prepun klišea (nećemo uopšte trošiti reči na sveprisutni motiv zmaja).

Ego Draconis je, iako ponosno nosi RPG etiketu, čist hack & slash sa pogledom u trećem licu. Na početku je pred igrača stavljen izbor između maga, ratnika i strelca. Nijedna od ovih klasa ne povlači nikakve predispozicije, jer se sve klase mogu razviti na isti način. Sakupljanjem iskustvenih poena i napredovanjem na sledeći nivo dobijaju se poeni koji se dalje mogu ulagati u atribute, i jedan(!) poen koji se ulaže u veštine. Od veština na raspolaganju vam stoje pet stabala (Priest, Mage, Warrior, Ranger i Dragon Slayer) sa po šest veština. Zapanjujuće, u igri ne postoji ni deset magija. Borba se svodi na besomučno kliktanje mišem, uz veoma nezgodnu kameru (fiksiranog pogleda na teme junaka), koja će vas nebrojeno puta dovesti u bespotrebne neprilike.

Inventar je podeljen na delove (oružje, oklop itd.), ali bez mogućnosti prikaza svega što se trenutno nalazi u vašem posedu. Dnevnik igranja je pregledan i lepo organizovan. Ubačen je čak i sistem dostignuća ne bi li se igrač nekako naterao da nastavi igru. Interfejs je jednostavan, a čine ga mapa u gornjem levom uglu i prečica za veštine, kao i pokazivači količine energije/mane/iskustva u donjem središnjem delu.

Mehanika igre donela je nekoliko zanimljivih ideja, doduše katastrofalno realizovanih. Prva je čitanje misli NPC-ova. U teoriji, to zvuči zanimljivo pošto bi trebalo da omogući otkrivanje neophodnih informacija ili povećavanje dispozicije trgovaca (i tome srazmerno sniženje cena), ali s obzirom na to da se na ovu akciju troše iskustveni poeni, teško je zamisliti da će je iko ikada iskoristiti. Druga je postojanje deonica koje se igraju u ulozi zmaja. Zmaj se razvija nezavisno od lovca iako je u pitanju ista osoba i služi uglavnom kao teška artiljerija. Takođe, pogodan je za stizanje do nedostupnih lokacija, ali su borbe sa njim prilično nepregledne, pošto je sada prisutna i vertikalna komponenta. Ovaj koncept (vođenje na smenu dva karakterno sasvim suprotna lika) Larian je iskoristio i u Beyond Divinity, gde je bio okosnica priče.

Vizuelno gledano, Ego je skoro potpun promašaj. Nikada nećete videti GameBryo engine u gorem izdanju. Modeli su grubi i tromi, animirani poput marioneta, teksture su siromašne. Pored toga što je ružna, ova igra je i užasno neoptimizovana, pa će se neretko dešavati da otvorite partiju pasijansa u iščekivanju glavnog menija. S druge strane, pejzažna arhitektura je fenomenalna. Šume, sela, zamkovi, tamnice (pomalo generičke, doduše), planine, jezera - sve je pažljivo isplanirano i postavljeno na najbolje moguće mesto. Zanimljivo je to da je osvetljenje u igri lepo i prikladno rešeno, dok se za senke to i ne može reći. Gledajući oko sebe, nismo mogli da se otmemo utisku da je veličanstveni Rivelon zaslužio barem teksture u rangu level dizajna.

Muzika je za svaku pohvalu - ambijentalna, skladna i neupadljiva ali ipak primetna, atmosferična i lepo orkestrirana. Avaj, ni na polju zvuka nije moglo sve da prođe bez incidenata, ovog puta otelotvorenih u glasovnoj glumi. Ako je nemačka (originalna) gluma indiferentna, neozbiljna i na trenutke patetična, sami zaključite kakva je tek u engleskoj izvedbi. Svi ostali zvuci u igri deluju kao da su proizvedeni pomoću limene kante i varjače.

Nakon čitave priče, ne može da nas ne obuzme tuga, ona koja se obično javi kada se nakon dugih godina čekanja upropasti franšiza koja je imala potencijala. Divinity 2 - Ego Draconis može vam pružiti nekoliko sati uživanja u krajoliku (bukvalno), ali isto tako i mnogo vremena provedenog u nerviranju i neverici pred činjenicom da je jedan naizgled iskusan razvojni tim mogao ovako da omane. Ovaj projekat verovatno će (zasluženo) sahraniti Larian Studios. Preporučujemo vam da se držite na sigurnom odstojanju.