Ako izuzmemo neslavno propalu Daikatanu, kombinacija pucačine u prvom licu i posete raznoraznim vremenskim periodima i nije toliko česta pojava u svakako najeksploatisanijem žanru video igara. Darkest of Days odlazi korak dalje, smeštajući vas na realna poprišta nekoliko slavnih (i prilično krvavih) sukoba iz ljudske istorije. Proživljavanje fijaska kod Little Bighorna, Antietamske bitke tokom rata za nezavisnost i Tanenberških ofanziva u osvit Prvog svetskog rata, i to sve iz perspektive prvog lica, sa hiljadama učesnika i uz korišćenje futurističkog naoružanja sounds pretty cool, right?

U ulozi ste Aleksandra Moranisa, vojnika Unije, regrutovanog u četu legendarnog generala Kastera. Početak igre i uvodni nivo zatiču vas, pogađate, na vrhuncu (ne)slavne bitke kod Little Big Horna, nekoliko trenutaka pre nego što će postati jedan od najslavnijih (i najbolnijih) perioda u američkoj istoriji. Ranjeni strelom, sedeći u lokvi sopstvene krvi i očekujući tretman temena glave kamenim tomahavkom nekog od okolnih crvenokožaca, bivate neobjašnjivo spaseni upadom uljeza u futurističkoj opremi koji se upravo teleportovao kraj vas. Ispostaviće se da ste, kao idealan kandidat koji bi svakako nestao u vrtlogu istorije, regrutovani u jedinicu vremenskih komandosa pod okriljem firme Kronotek, koja se bavi kontrolisanim upadima u važne istorijske periode. Cilj ovoga jeste lociranje profesora Koela, arhitekte samog koncepta putovanja kroz vreme, koji je netragom nestao. Njegovo pronalaženje u haosu istorije biće jedino moguće povratkom u prošlost i „hajdžekovanjem” nekoliko istorijskih ličnosti, koje su se našle u opasnosti zbog tumbanja u vremenskom kontinuumu.

Ovo konkretno znači gomilu nivoa iz četiri vremenska perioda (ne računajući prolog sa Kasterom i Indijancima), među kojima su Prvi i Drugi svetki rat, Rat za nezavisnost i konkluzija igre u dva finalna nivoa koji se odvijaju u Pompeji, neposredno pre nego što će je progutati erupcija Vezuva. U kolo će se uskoro uhvatiti i opozicija, naizgled konkurentna hronokompanija, koja će slanjem svojih trupa pokušati da vam zabiberi čorbu i stane na rep. Kako se priča bude odmotavala, ispostaviće se da je agenda opozicije daleko složenija, što će biti obeleženo blagim obrtima u priči i kulminiraće antiklimaktičnim finalom, koje više nego jasno otvara prostor za budući nastavak. Iako u startu deluje da je koncept napucavanja modernim naoružanjem u različitim vremenskim periodima bio jedina inspiracija autora, mora se priznati to da su zagrebali i malo dublje, čineći scenario igre prilično kvalitetnim SF-pulp štivom. Politika Kronoteka je da se sve aktivnosti u vremenskim periodima strogo nadziru i, prema potrebi, ispravljaju naknadnim intervencijama ukoliko dođe do rizika da se tok istorije previše promeni. Ovo praktično znači da ćete se na nekoliko nivoa naći upravo u ulozi suparničke strane (konfederalnih snaga, tačnije nemačkih trupa na pruskom frontu), pokušavajući da ispravite brljotine koje ste napravili tokom ranijih misija. Iako su ove intervencije strogo linearne i unapred određene (bez dinamičkog bojnog polja, u kojem bi ishod bitke bio različit od istorijskog), i te kako predstavljaju osveženje, koje su autori lako mogli u potpunosti da ignorišu.

S druge strane, nakon što vas po aktiviranju prečice na desktopu momentalno dočeka ružni i statični ekran sa glavnim menijem igre (bićete lišeni čak i logoa same firme), postaje više nego jasno da je u pitanju ekonomska klasa pucačine u prvom licu, koja se sa nekoliko kečeva u rukavu jedva batrga u pre-Modern Warfare 2 eri... Zamerke koje isijavaju iz DoD-a očekivano se tiču zastarele grafike, krzave animacije udaljenijih protivnika, ogromnih a generičnih, praznih i bolno sivih nivoa, problematičnog pomeranja pogleda po vertikalnoj osi (povezano sa činjenicom da je igra razvijana i za XBox konzolu) i loše odrađenog „filinga” prilikom otvaranja vatre (bez obzira na to što ćete većinu vremena koristiti antičke primerke musketa i drugog period naoružanja).

Ono što Darkest of Days odrađuje vrlo dobro (ali ne i odlično) jeste verno prenesen utisak da zaista učestvujete u velikim sukobima sa stotinama učesnika na obe strane, gde vi predstavljate samo jedan, malo važniji zupčanik u celoj mašineriji. Ogromni nivoi ispresecani labavim skriptama (i neizbežnim nevidljivim zidovima, kao i nepreskočivim ogradama), u velikoj meri omogućavaju veću širinu u odabiru taktike i zaobilaženja neprijateljskih položaja na koje ne želite da nasrćete frontalno u Rambo stilu. U vezi s tim je i odlično prenesen osećaj konfuzije i haosa na bojnom polju kada se bitka malo zahukta, što će rezultovati gotovo komičnim situacijama u kojima ćete nesvesno zalaziti duboko iza neprijateljskih redova pitajući se šta se dogodilo sa podrškom, gde bi trebalo da budete i zašto svi upiru puške u vas... U skladu s tim je i specifičan psihološki faktor ratovanja u periodima kada pokušavate da primenite pristup drukčiji od preovlađujuće taktike tipa „ne pucaj dok im ne vidiš beonjače”, pri čemu ste sve vreme ograničeni arhaičnim naoružanjem (bar dok na predefinisanim mestima ne nabacite neku egzotičnu, futurističku zverku i ne raspalite po zbunjenim pradedovima). Pohvale zaslužuju i nekoliko originalno osmišljenih nivoa (na primer, bekstvo iz koncentracionog logora i nivo sa upotrebom eksperimentalne snajperske puške koja proračunava trajektoriju metka u odnosu na meteorološke uslove).

Honorary mention i stajaće ovacije na kraju zaslužuje vaš mentor i saborac kroz vreme Dekster, koji će konstatno prosipati zanimljive doskočice, komentare i nenapadne psovke, što ga čini važnim NPC začinom u ovoj inače prilično generičkoj i blago bljutavoj FPS čorbi.