Plan po kojem je projektovana evolutivna kriva franšize Kingdom under Fire verovatno nije jasan nikome osim najužem krugu nadležnih likova iz korejskog Blue Sidea. A možda nije jasan ni njima. Od standardnog 2D fantasy RTS-a za PC kojim se pokušalo kapitalizovati na popularnosti Starcrafta (originalni KuF bio je prilično besramni klon Blizzardove legende), stvar je posle više od pola decenije prerasla u neočekivano dobru kombinaciju hack & slash akcije i izometrijske strategije u kojoj jedinicama komandujete u maniru Battlezonea (KuF: Crusaders i KuF: Heroes), urađenu za Xbox.

Oba nastavka su se i pored platformske ekskluzive odlično primila kod publike, koja je s pravom očekivala novogeneracijski nastavak koji bi prevazišao tehničke nedostatke kompleksne manipulacije snagama na terenu uzrokovane hardverskim ograničenjima originalnog Xboxa. KuF: Circle of Doom, pompezno najavljivan kao ekskluziva za Xbox 360 koja će „pomeriti granice Kingom under Fire univerzuma”, napušta bukvalno kompletan strateški koncept i nelinearnost prethodnika, zadržavajući samo „bare bones” elemente akcione mehanike uz mikrodozu RPG-a. Zašto je neko odlučio da Circle of Doom treba da postane linearni, pure-action dungeon crawler kakvih je tržište odavno zasićeno, ostaje potpuna misterija: skok sa blistavog pastuva na sipljivu mazgu, dosadan i zamoran pseudoklon God of Wara apsolutno nikome nije bio potreban. Možda će Blue Side imati više sreće sa sledećim nastavkom i eksperimentisanjem sa žanrovima: Kingdom under Fire: Hot Pursuit biće prva uspešna street racing simulacija u srednjovekovnom okruženju. A možda i neće?

Kingdom under Fire: Circle of Doom je akciona igra u kojoj heroja kojeg ste izabrali na početku vodite kroz gomilu linearnih nivoa u kojima ubijate karakondžule što iskaču sa svih strana. Umlaćene zvijeri ispuštaju napitke, oružje i opremu, a daju i iskustvene poene koje ulažete u jednu ili sve tri glavne karakteristike lika (hit poeni, izdržljivost ili sreća). Prva i najbitnija, naravno, podiže skalu života; druga omogućava da oružje koristite u dužim vremenskim intervalima pre nego što se vaš avatar zadiše i posustane (automatski se popunjava ako neko vreme ne radite ništa); treća (sreća) podiže vam šansu da monstrumi ispuste predmete boljeg kvaliteta.

Svih pet likova (šesti se „otključava”) poseduju manje-više različite borbene stilove, što je klasika koja se vuče iz prethodnih nastavaka. Svaki lik poseduje i drugačiju kampanjsku „storiju”... No, njihove priče su potpuno, apsolutno i beznadežno nesuvisle. Nemaju početak, kraj ni sredinu; nemaju usmereni tok ni smisao, a igra ekstremno škrtari čak i u najosnovnijim hintovima i objašnjenjima sopstvenog postojanja. Bez preterivanja, čak i posle celodnevnog igranja biće vam savršeno nejasno ko ste, šta radite i zašto radite to što radite. U odnosu na prilično jasno definisane zaplete iz prethodnih igara, apsolutno čudi zbog čega su autori posegnuli sa somnabulnom kriptičnošću koja je toliko konfuzna da čak ni ne indukuje radoznalost. Misterija.

Pored investicije iskustvenih poena u kupovinu telesnih karakteristika, „bogatstvo” RPG elemenata ogleda se u odlučivanju koji vam sekira/katana/plašt bolje stoji. S obzirom na potpunu monotonost akcije, skupljanje oružja i oklopa predstavlja možda jedinu motivaciju za igranje, mada je svako normalan imao bolje iskustvo ovog tipa već u prvom nastavku Diabla. Na predefinisanim mestima u okviru svakog nivoa imate priliku kontakt sa „idolom smrti”, likom kojem možete prodati nepotrebne predmete, kupiti nešto bolje ili eksperimentisati sa fuzionisanjem različitih objekata (uz keš investiciju) u nadi da ćete dobiti jedan bolji (nešto poput Horadric Cubea iz Diabla II). Idol vam nudi i opciju da zaspite i zakoračite u nekakav svet snova u kojem imate priliku da kroz razgovor sa nekakvim utvarama/likovima saznate nešto više o poenti igre i da dobijete poneki quest koji vam kao nagradu može doneti neku specijalnu borbenu sposobnost. S obzirom na to da ovi questovi najčešće podrazumevaju povratak na nivoe koje ste prethodno očistili (a igra ne poseduje nikakav oblik teleporta) kao i na činjenicu da su specijalke savršeno bespotrebne ako igrate na normalnom nivou težine, njihovo ispunjavanje nema apsolutno nikakvu poentu osim čistog mazohizma.

Kingdom under Fire: Circle of Doom je relativni do potpuni apsurd ukoliko ga sagledamo iz perspektive bogatstva franšize čiji je poslednji i nesrećni deo. Uzeta sama za sebe, igra ne predstavlja ništa drugo nego ispodprosečni akcioni naslov koji ima tendenciju da dosadi posle vrlo kratkog vremena. Jedini redeeming kvalitet igre koji vredi spomenuti jeste solidna grafika, koja ipak ne predstavlja svetsko čudo na početku 2008. godine.