Belief & Betrayal italijanske Artematice predstavlja još jedan poluuspešni pokušaj evropskih entuzijasta da se reanimira i upumpa bar malo života u žanr avantura koji je odavno u dubokoj komi. Povremeno buđenje ipak će ostati zadatak za malo kvalitetnija ostvarenja, ali će zaljubljenici svakako pozdraviti bilo kakvo novo ostvarenje, bez obzira da li ga odlikuje prežvakana tematika, problematični interfejs, lako zaboravljivi likovi ili prosečna tehnička realizacija. Ako ništa drugo, B&B će dobro doći kao brzi fiks zbog svoje smešne lakoće i nezavidne dužine (uz jedan mali, pokvareni trik).

Priča prati Džonatana, američkog novinara kojeg, baš pred put u Majami, zatiče vest da mu je ujak Frenk (za koga je mislio da je umro pre desetak godina), ritualno (i brutalno) ubijen u Londonu. Ispostavlja se da je tajanstveni ujak bio pripadnik Zaveštanja, tajne vatikanske službe posvećene čuvanju i proučavanju drevnih biblijskih tajni i misterija i da je najverovatnije pao kao žrtva opasne jeretičke sekte Katara. Džonatan će, uz pomoć još nekoliko članova Zaveštanja (pre svega antropologa Katrine, koja takođe potiče od kompromitovanog člana) u šest kratkih poglavlja proputovati pola Evrope u razrešenju (nagomilanih) ubistava, pokušati da otkrije šta se krije iza spaljivanja katedrale u Šartru tokom XII veka (zajedno sa još pola grada), koja je uloga Katara u svemu tome i šta je, u stvari, misteriozni Imago Sanctissimus. Da li je u pitanju religijski entitet, artefakt ili manifest, i da li on čuva tajnu smisla života (ne, nije 42)?

Ako zanemarimo tematiku igre (čije su modifikacije, čini se, bile inspiracija za polovinu avanturističkih igara u proteklih desetak godina) i čestog, direktnog „pozajmljivanja” iz mitosa „Da Vinčijevog koda”, igri se mogu zameriti dve krupne stvari. Prva se tiče neudobnog igračkog interfejsa u kojem je sve što je moglo da bude realizovano naopako, tako i urađeno. Najpre, ako probate da tražite inventar u donjem ili gornjem delu ekrana, ništa se neće desiti. Linija sa predmetima pojaviće se tek nakon što miš zakucate skroz uz donju ivicu ekrana, i to uz zadršku od nekoliko trenutaka, a ista pauza dešava se i nakon što date komandu za uzimanje/gledanje predmeta na lokacijama. Sve relevantne predmete moguće je zgodno istaći na ekranu tasterom ’Space’, ali to, međutim, ne važi i za moguće izlaze sa ekrana. Dok mišem tražite izlaz sa desne strane ekrana, često će se desiti da pozovete dodatni panel (sa bitnim informacijama u vezi likova, lokacija, događaja i zagonetki), što takođe zna da ide na živce. Uz to, ako vam ne bude palo na pamet da stisnete taster ’S’ da biste pozvali ekran za snimanje pozicije, panel sa dotičnom ikonom poziva se pozicioniranjem miša na „levu ali ne skroz gornju” stranu ekrana, pošto pritisak na taster ’Esc’ nudi samo vraćanje u početni meni igre (što ćete i morati da radite ako želite da učitate bilo koju poziciju!).

Druga, mnogo veća zamerka, tiče se patentiranog „vučem igrača za nos” karaktera igre, od koje nisu operisane ni mnogo kvalitetnije avanture. Većinu predmeta, naime, moguće je upotrebiti ili kombinovati tek pošto odradite određenu radnju koja će pokrenuti skriptu za omogućavanje nečega što vam je u startu palo na pamet i zbog čega ste popili „No, I can’t do that” poruku. Tipičan primer: u drugom činu, u napuštenom engleskom predgrađu, upotreba improvizovane pecaljke na kanalizacionoj rešetki (što je autoru teksta prvo palo na pamet) nije urodila nikakvim konstruktivnim plodom. Međutim, kada vam u kasnijem istraživanju bude zatrebao novčić, on će se volšebno stvoriti upravo ispod pomenute rešetke i potrebno ga je izvaditi na upravo opisani način (sa sve novim ekrančićem koji će se pojaviti!). Još jedan primer: kada budete pokušavali da provalite u Frenkov laptop, prvo je potrebno poslati email kolegi (koji će vam odgovoriti da ne zna lozinku), da bi lik tek nakon toga opušteno sam ukuckao nešto i pristupio podacima! Istina, ovo je urađeno da bi igrač prvi put odradio slanje emaila preko (kornjo)komunikatora kojima su opremljeni svi važni likovi u igri, ali će sâmo rešenje svaki avanturista doživeti kao uvredu. Ono malo predmeta koje lik i registruje na lokacijama ne krije apsolutno ništa (čak je i komentar vezan za njih bezvezno očigledan: „It’s a TV”, „It’s a pile of books”...), pa na momente imate utisak da igrate interaktivni rečnik engleskog jezika.

Sa vizelne strane B&B neće impresionirati nikoga, naročito nakon grafičkih bisera kakve su obe Syberije, Secret Files: Tunguska i Nibiru, a naročito friški Sinking Island. Lokacije su korektno iscrtane u kombinaciji visoke rezolucije sa nekoliko nedopustivo ružnih detalja (pri čemu se situacija bitno popravlja u pretposlednjem poglavlju igre). Likovi su siromašno modelovani, ukočeni i uglavnom beživotni, a scene pate od nedostatka diskretnih animacija, što lokacije čini prilično umrtvljenim (ne računajući sporadične prolaske vozila ili razbacane ljude na lokacijama kojima se, u većini slučajeva, ne možete obratiti). Glasovi likova, s druge strane, iznenađujuće su kvalitetni i dobro intonirani (i izgovoreni) uz prijatne muzičke deonice koje povremeno odskaču svojim kvalitetom dok igra odmiče.

Teško je preporučiti B&B bilo kome. Avanturistički veterani slistiće ga za jedno popodne, pri čemu će malo šta ovde uspeti da im zagolica maštu, jer ništa novo tokom igranja neće videti niti doživeti. S druge strane, novajlije u žanru imaju daleko kvalitetniju lektiru koju bi trebalo da odigraju pre nego što se upuste u ovu korektno-generičku avanturu. Uostalom, igra i sama izgleda da zna gde joj je mesto, kada u jednoj od scena odaje omaž jednoj od kultnih avantura iz 16-bitnih vremena.