Dok se o filmu „Zlatni kompas” može reći mnogo toga lepog, za opis istoimene igre kompanije Sega potreban je potpuno drugačiji rečnik. Dugo se nije pojavio primer koji tako upečatljivo ilustruje zlu sudbinu mnogih „filmskih” igara. Umesto da se ugleda na Disney i skocka pitku platformicu za opuštanje posle ručka, Shiny Entertainment je napravio koncepcijski nedoslednu papazjaniju, kvaziavanturističku platformu s loše razrađenom mehanikom i gomilom propusta na tehničkom planu.

Ako niste odgledali film ili pročitali roman, The Golden Compass vam neće pomoći da shvatite o čemu se radi u ekranizaciji prvog dela fantazijske trilogije Filipa Pulmana. Bez prologa, jasne priče i uz nekoliko nabacanih odlomaka iz filma, igra se odvija „na slepo”, a zanimljivu priču o Prahu, kidnapovanoj deci i veštici Serafini moguće je samo naslutiti. Glavna uloga pripada Liri Belakvi, jedanaestogodišnjoj devojčici iz Oksforda koju pratimo na putu sazrevanja od razmaženog derišta do mudrog borca na strani Dobra. Na opasnom poduhvatu društvo joj pravi demon Pantelejmon, biće koje može da poprimi oblik različitih životinja i omogući Liri da lakše savlada brojne prepreke i zloće na koje nailazi.

Najvećim delom igra ima formu linearne 3D platforme u kojoj glavnog junaka posmatramo iz perspektive trećeg lica. Mehanika igre u ovom režimu je uobičajena - malo skakutanja, malo tabanja i tako ukrug. Na prvi pogled protivnici su raznovrsni i zahtevaju različite borbene taktike, ali se sve na kraju svode na pravovremeno pritiskanje tastera koji su prikazani na ekranu. Za nijansu su uzbudljivije borbene sekvence oklopnog medveda Joreka, koji se kreće brže od Lire i raspolaže većim dijapazonom udaraca. Komande su jednostavne i lake za pamćenje, a postoji i pomoć u vidu ikonica koje sugerišu koji taster treba pritisnuti i u kom trenutku. Ove ikonice imaju veći značaj u avanturističkim deonicama, jer upućuju na predmete i radnje koje treba obaviti da bi se otvorio prolaz u narednu deonicu. Problem je što sve akcije treba obaviti po predviđenom redosledu, čak i kada se one međusobno ne uslovljavaju, pa se rešavanje zagonetki svodi na prepipavanje svih ćoškova koji „pale” ikonice. Kao da Rubikovu kocku slažete pomoću čekića. S namerom da razbiju monotoniju, autori su ubacili nekoliko besmislenih mini-igara, koje se većinom zasnivaju na brzim refleksima.

Tehničke karakteristike takođe su razočaravajuće: grafika ne koristi praktično nijednu mogućnost hardvera na koji ste potrošili sav džeparac, kamera ne prati dobro akciju (i ne može da se podešava ručno), objekti se preklapaju na svakom koraku, zvuk je kvalitetan, ali loše sinhronizovan sa dešavanjima na ekranu, a jedino što iskače iz proseka jeste predivna muzika, komponovana za orkestarsko izvođenje, ekskluzivno za igru. Kao nevešto sklopljen mozaik s punim džakom protraćenih ideja, The Golden Compass ostavlja snažan utisak nedovršenosti i jedino može da služi kao primer toga kako ne treba praviti licencirane igre.