Prvi Shadowgrounds (od pre skoro dve godine), iako je spadao u grupu srednjebudžetnih igara, pobrao je dobre kritike kod igrača kao odlično realizovana interpretacija „Alien-Breed pogled odozgo” koncepta pucačine smeštene u izvrsni 3D engine. Autori iz finskog Frozenbytea odlučili su da se ne petljaju mnogo oko razvoja punokrvnog nastavka, već su, igrajući na sigurnu kartu, izbacili novu turu misija, lokacija, likova i vanzemaljskih čudovišta za odstrel, rešeni da ponove uspeh originala i zadovolje pucačke porive publike. Dobro njima, dobro nama.

Radnja ovog kvazinastavka odvija se paralelno sa dešavanjima iz prvog dela, prateći avanture tri preživela člana kolonijalno-istraživačko-eksperimentalnog kompleksa New Atlantis. Luk Gifords je klasičan gung-ho svemirski marinac, ekspert za okršaje srednjeg dometa, naružan standard issue pulsnom automatskom puškom, pištoljem i raketnim lanserom. Bruno Lastman je sredovečni gospodin čiji nadimak „napalm” jasno nagoveštava koje mu je oružje omiljeno (pored miniguna i sačmarice), a snajperistkinja Izabela Laros članica je razbijenog tima specijalnih snaga, odsečena od ostatka jedinice, inače stručnjak za dalekometnu borbu moćnim rail-gunom i/ili plazma automatom koji eliminiše neprijatelje, kao i dodatnim strujnim udarom (za igrače koji svoje protivnike preferiraju reš pečene). Osim činjenice da svaki lik koristi samo tri vrste oružja (uz pakovanje granata koje je zajedničko za sve), raznolikost likova čisto je kozmetičke prirode i tu je da donekle unapredi atmosferu (linearnim) odmotavanjem njihovih odiseja i kakvom-takvom naracijom između misija.

Patentirano dobra razbijačka atmosfera je na očekivano visokom nivou, sa adrenalinskom pucnjavom, mračnom industrijskom outer-space atmosferom i hordama nadirućih alienskih kreatura poznatih iz prve igre, uz minimalne modifikacije postojećih i nekoliko novih primeraka. Napredovanje po nivoima i dalje prati fluidni streaming nivoa koji glatko, munjevito i bez problema prelazi iz eksterijera u unutrašnjost baza i obrnuto. Poseban aplauz zaslužuje odlično implementirana fizika, koja se ne odnosi samo na realistično „rasipanje” protivnika kada ih raznesete oružjem, već i njena primena na obližnje elemente okoline. Bukvalno, sve što nije pričvršćeno za tlo podložno je zakonima fizike prilikom detonacija, nasrtanja aliena ili sopstvenog naletanja na prepreke. To daje i dodatnu taktičku notu sukobima jer se lako može desiti da se „potučete” sa sanducima, burićima, padajućim policama i sličnim elementima koji se nađu na putu.

Unapređivanje naoružanja iz prve igre takođe je prisutno, bez mnogo menjanja samih modifikacija (veći šaržer, rapidna paljba sačmarice, brže rotiranje miniguna koji donosi trenutni unleashing pakla kada „legnete” na okidač i sl.). Svakom liku moguće je unaprediti i dodatne (zajedničke) skillove kao što su automatsko korišćenje paketića prve pomoći, podizanje health nivoa za 25 jedinica, (beskorisni) radar za detekciju monstera kao i critical hit perk za lakšu eliminaciju pretnji sporadičnim nanošenjem velike štete. Posebna unapređenja dodatno profilišu likove (ili su vezana za tip oružja koje dati lik preferira), a tu su i specijalke za svakog junaka posebno (vatreni obruč kod Bruna i Lukovo naskakanje na klasu Brut sa plasiranjem razornog hica u lobanju protivnika, na primer).

U naslovnom Survivor modu treba da izdržite nadiruće talase vanzemaljaca na manjim (do tada otključanim) lokacijama sa skupljanjem iskustva i upisom u hi-score tabelu (wow!), a vanzemaljce je moguće satirati i u co-op režimu. Još jedna novina je i mlevenje protivnika „za volanom” mech-robota, kao i stacionarnog turreta naoružanog moćnim minigunom (ovo je već viđeno u zadnjem Alien Shooteru, koji je svojevrsni 2D antipod Shadowgroundsa, ili beše obratno?), a tu je i editor misija i mapa za kreiranje sopstvenih lokacija i avantura iz filmova o najdražem vanzemaljcu (ne, ne mislimo na malog buljavog galaktičkog baštovana).

Grafika je i dalje izvrsna i funkcionalna, sa famozno kvalitetnim algoritmima za proračun disipacije svetlosti i odgovorajuće projekcije (omekšanih) senki sa apsolutno svakog objekta koji je bar malo osvetljen (uključujući i neprijatelje). Eksplozije granata (ili burića) sa propratnim udarnim talasom, kao i fantastični efekti prilikom polivanja bacačem plamena i dalje plene i uz konstantnu polutminu, režanje vanzemaljaca, treperenje malobrojnih izvora svetlosti, kvalitetno rokanje i odličnu tehno-ambijentalno-svemirsku muziku, celoj stvari daju jezivu i teskobnu karpenterovsku atmosferu, podižući kvalitet igre za nivo ili dva u odnosu na (takođe) odličnog prethodnika. Jedina zamerka je i dalje intenzivno linearan karakter igre i repetitivan dizajn nivoa-lavirinata, uz tek poneki novi lokalitet (zimski ledeni predeli, kanalizacija i sama kolonija New Atlantisa, na primer) koji se bezbolno utapa u sivilo preterano sličnih misija. Ovo, međutim, ne bi trebalo da smeta previše jer je igra i zamišljena kao brain-off, trigger-happy, monsters-exploding arkadna pucačina sa sjajnom atmosferom i kvalitetnim prangijanjem i kao takva teško da će nekoga razočarati.