Sa svakim filmom o Hariju Poteru ide (bar jedna) igra. Tako je i sa četvrtim filmom u seriji. Harry Potter and the Goblet of Fire prati događaje iz istoimenog filma. Hari i njegovi prijatelji nastavljaju svoje obrazovanje u Hogvortsu, borba protiv Voldemora i njegovih smrtoždera se zahuktava, a Hari uspeva, čini se igrom slučaja, da uđe na slavni i veoma opasni Tročarobnjački turnir.

Kako knjige odnosno filmovi odmiču i Hari postaje sve stariji, a radnja (koliko-toliko) ozbiljnija i mračnija, dizajneri Electronic Artsa koji zanatlijski pretvaraju ove filmove u igru svaki put imaju sve bolju šansu da naprave nešto interesantno još nekome osim deci sa jednocifrenim brojem godina. Nažalost, Harry Potter and the Goblet of Fire neće promeniti dosadašnje stanje stvari. Drugim rečima, ako želimo ozbiljniju i izazovniju igru sa Potter etiketom, moraćemo da se strpimo još koju godinu. Momci i devojke iz EA imaće (bar) još tri šanse da se iskupe.

Osnovna novost u odnosu na prethodne igre iz serijala jeste to što prvi put možete da sem Harija vodite i Hermionu ili Rona. Naravno, u skladu s pričom, na nekim nivoima vodite samo Harija, ali kada god su sve troje zajedno, možete da birate nad kim imate direktnu kontrolu, a koje dvoje vodi kompjuter. Što se tiče mehanike igre, ona je ostala ista: kursorski tasteri i do četiri dugmeta za magije koje ponovo igra bira automatski shodno situaciji. Ponovo su sve magije verno prenete iz knjige i ovog puta ispraćene zaista lepim efektima, ali čemu sve to kada igrač ne mora uopšte da razmišlja, već je dovoljno samo da pritisne taster i pusti da igra izabere prikladnu magiju? Čarolije su podeljene u dve grupe, charms i jinxes, i to je jedini izbor koji igrač ima u celoj igri. Naravno, kao i u prethodnim delovima, magije ćete morati da otključate završavanjem izazova na odgovarajućem času. Sem charmova i jinxova tu je i Accio (čin za privlačenje objekata) koja kao magija specijalne namene ima svoj sopstveni taster. Na kraju, tu je i Magicus Extremus za obračun s težim protivnicima, koji ima sopstveni merač koji se puni postepeno kako skupljate plave Berti Botove bombone. Crvene pak služe za popunjavanje zdravlja likova. Sem bombona koje sada imaju nešto više od kozmetičke uloge, Magične karte su takođe ponovo razbacane kroz igru, mogu da se skupljaju i ovog puta zapravo imaju i upotrebnu vrednost. Dodeljivanjem do tri karte glavnim likovima pojačavate njihovu izdržljivost, snagu magija ili efikasnost protiv određenih stvorenja. Sakupljanje karata je i osnovni motiv zašto bi neko prelazio igru odnosno određene nivoe više od jedanput.

Nažalost, najizazovnije delove igre predstavljaju momenti kada nije dovoljno da lik koji vodite upotrebi pravu magiju, već je potrebna pomoć drugo dvoje kompjuterski vođenih likova. Ponekad će svoj posao obaviti savršeno, ali, ako se desi da nemate sreće, ponavljaćete isti deo pet puta (uz komentare na račun AI-ja koji definitivno nisu prikladni za pisanje na ovim stranicama). Ovaj osećaj nemoći javlja se i u trenucima kada fiksirana kamera ne pokazuje protivnika koji vas napada dok stoji van kadra, a vi ništa ne možete da učinite po tom pitanju. Dok su ranije igre imale (tragično loše implementiran) kvidič odnosno duel klub kao mini-igre koje odudaraju od tipičnog gameplaya, Goblet of Fire ima Tročarobnjački turnir. Letenje na metli oko zmajeva koji bljuju vatru odnosno podvodni nivo dobrodošla su promena i predstavljaju zabavniji deo igre.

Do sada smo već navikli da naslovi o Hariju Poteru ne teže da vizuelno isprate standarde koje postavljaju najnovije igre. Ipak, Goblet of Fire sa novim, odraslijim modelima glavnih likova i opštom mračnijom atmosferom i dizajnom verno prenetim iz četvrtog filma uopšte ne izgleda loše. Štaviše, pojedini efekti magija i brižno urađene međusekvence u okviru igre pokazuju da joj je neko ipak posvetio pažnju. To se vidi i na lokalitetima koji, iako su manje-više poznati nakon tri prethodne igre, izgledaju mnogo bolje i raznolikije, od krovova Hogvortsa i podzemnih prolaza ispod dvorca do staklenika i zabranjene šume. Možda zato što su potpuno novi, nivoi za Tročarobnjačke izazove su i najbolji. Takođe, ove nove nivoe ne more problemi s kamerom i ćudljivim AI-jem kompjuterskih pomagača.

Kada bi neko pokušao da nađe šemu u dosadašnje četiri igre s istim imenima, kao i u filmovima o Hariju Poteru, ona bi bila „korak napred pa dva koraka nazad”. Ovo može da bude lepo uz neku muziku i na plesnom podijumu, ali nakon Prisoner of Askabana stvarno je smešno praviti još lakšu igru. Fanovi Harija Potera ne postaju sve mlađi i mlađi, a četrnaestogodišnji igrač se nikako neće zadovoljiti ovakvim naslovom. Neko treba da objasni dizajnerima ove igre ko im je ciljna publika odnosno mogli bi da se okušaju u nekoliko multiplayer naslova protiv dece od četrnaest godina. Kada budu poniženi (mnogo gore nego što sami sebe ponižavaju pravljenjem ovakvih igara), možda će shvatiti da ne prave igre za nekog ko se smeje Teletabisima. Goblet of Fire je igra koja lepo izgleda, solidno prenosi priču knjige tj. filma i sigurno će zabaviti najmlađe igrače, ali ako je ideja Dž. K. Rouling bila da joj publika odrasta sa protagonistima knjige, onda ovo ne bi trebalo da bude igra za najmlađe. Ako ste tinejdžer, verovatno ste je već prerasli.