Nikon Z6

Na osnovu karakteristike koja ga ističe, Nikon Z6 deklarišemo kao foto-aparat za video? Nije reč o Panasonicu iz GH serije pored koga treniranje mačke da vam donese papuče izgleda kao lak zadatak, naspram toga da napravite fotografiju. OK i oni su znatno napredovali, ali... Zašto jedan izuzetno svestran fotoaparat kao što je Nikon Z6, koji se tek pojavio u rukama javnosti, odmah svrstavamo kao videocentrični uređaj?

Trag tome nalazimo u njegovoj specifikaciji, koja se minimalno razlikuje u odnosu na Z7. I samo ukratko, sve što ste pročitali u prošlom broju o korišćenju Nikona Z7, važi i za Z6. Tela su im identična do poslednjeg detalja. Veličina senzora je identična (full frame), ali je njegova rezolucija kod Z6 skoro prepolovljena i iznosi 24,5 megapiksela. Zbog većih piksela koji sačinjavaju senzor, osetljivost se kreće od ISO100 do ISO51200, što je odličan raspon i pre svega upotrebljiv skoro u potpunosti, bilo da je reč o foto ili video delu. Veći pikseli manje su osetljivi na šum, tj. ima ih manje na površini senzora, pa su i rezultati sa te strane nešto bolji nego kod Z7, naročito u video delu. Takođe, manje megapiskela sa sobom nosi i fajl manje veličine, pa Z6 uspeva da dostigne brzinu od maksimalnih 12 sličica u sekundi (12-bit RAW i sa zaključanom ekspozicijom). Realnost je surova i ovo je, isto kao Z7, aparat koji nativno radi sa 5,5 fps, jer i u 9 fps i 12 fps modu prikaz kasni, pa stalno „lagujete” za subjektom. U bafer, zbog manjeg fajla, staje znatno veći broj fotografija nego kod Z7, u bilo kojoj „brzini” fotografisanja. Mada, i to treba uzeti sa dozom rezerve, jer performanse AF (autofocus) sistema u Continuos režimu nisu u rangu Nikonovih dSLR fotoaparata, a bafer pun fotografija van fokusa nije ništa bolji od praznog. Rezultati su pandan onim kod Z7, a ne možemo kriti da smo ipak očekivali bolji razvoj događaja. Suprotno tome, u Single modu fokusiranje radi odlično.

Poslednja i najveća razlika, u specifikaciji, ogleda se u broju AF tačaka, koje su kao i megapikseli – desetkovane, 273 naspram 493 kod Z7. Manji broj autofokusnih tačaka nije razlog „slabijim” performansama u AF-C modu, ali ponovićemo još jednom (oslanjamo se na to da ste pročitali test Z7 gde smo daleko više mesta posvetili hardveru novih aparata i njihovoj razlici naspram dSLR-a), problem leži u kombinaciji softvera i hardvera, s tim da softverski ima još mesta za poboljšanje. Takođe, AF performanse opadaju sa manje svetla, tj. što su teži uslovi za fokusiranje. Ovo može predstavljati kamen spoticanja, iako postoji Low Light AF mod koji donekle poboljšava rezultate, ali to nije odvratilo mnogobrojne korisnike da pređu na Fuji/Sony mirrorless aparate u njihovim prvim iteracijama. Nešto dobijete, dok nešto izgubite. U pitanju je stvar navike i potreba. Navika na korišćenje Z serije je kratkotrajna, ako dolazite sa bilo kog D full frame tela, a vraćanje pak ide malo teže, zbog gabarita.

Iskoristićemo momenat da ukažemo na par interesantnih detalja oko novih objektiva. Kit-objektiv za Z-mount, kod oba modela, jeste novi S-line 24-70mm F4 S objektiv, sa kojim su još predstavljeni 35mm F1.8 i 50mm F1.8 objektivi. Sva tri su istih kompaktnih dimenzija (24-70 dok ne pređe u radni mod) i uprkos tome, iz Nikona tvrde da su im optičke karakteristike bolje nego kod ekvivalentnih F-mount rešenja. Kako smo imali priliku da probamo samo 24-70mm F4, za njega možemo tvrditi da je odličnih karakteristika, pre svega zbog oštrine koja je poprilično ujednačena od ivice do ivice i prikazuje manje hromatskih aberacija od 24-120 F4 kit objektiva za D850. Takođe, svi novi objektivi spadaju u viši rang kvaliteta (S – Superior, Special, Sophisticated), iako ih po otvorima blende ne bismo svrstali pored zlatno-prstenih objektiva iz ranijih generacija. Nikon će kasnije predstaviti jeftinije modele objektiva.

Još jedna novost je Focus by wire gde se elementi za fokusiranje pomeraju elektronski, umesto, kao do sada, fizičkim putem. Nedostatak je što ćete sada dva puta zarotirati fokusni prsten, ali fokus neće pasti na isto mesto, što je sa mehanikom (i daljinomerom na objektivu) moguće. Iz tog razloga je dosta pažnje posvećeno Focus peaking opciji koja vam znatno olakšava povlačenje fokusa (focus pull), tj. manuelno fokusiranje. Sa (vrlo) pozitivne strane, zvuk rada AF motora je izuzetno tih pri traženju fokusa, a sam prsten je moguće programirati da vrši neku drugu funkciju, na primer kompenzaciju ekspozicije, promenu ISO vrednosti ili blende... umesto fokusiranja.

Potrebno je razumeti da su senzori kod foto-aparata konfigurisani da kreiraju sliku pri odnosu stranica od 3:2, dok se video snima u odnosu 16:9. Takođe, postoji i razlika u rezoluciji senzora, kod Z6 ona iznosi standardnih 6048 × 4024 piksela, a kod Z7 fantastičnih 8256 × 5504 piksela (omogućava mu kreiranje 8K timelapse video-materijala). I upravo razlika u megapikselima između ove dve kamere utiče na njihov način snimanja videa, jer je pokretnu sliku potrebno zabeležiti u 4K (3840 × 2160 piksela) ili nižoj rezoluciji, a procesor, u našem slučaju EXPEED6, mora u realnom vremenu da radi na smanjivanju rezolucije izlaznog fajla.

Za to postoje dva načina, a Nikon se opet odlučio za teži. Jednostavniji i procesorski manje zahtevan, kako ne bismo „istopili” kameru, koristi se kod Z7 i naziva se line skipping. U ovom procesu snimanja, procesor namerno preskače linije kako bi smanjio količinu ulaznih informacija potrebnih za kreiranje video-materijala u adekvatnoj rezoluciji. Nikon Z6, sa druge strane, radi na oversampling principu, koristeći celu površinu senzora (po širini, 6048 piksela) koju onda u realnom vremenu smanjuje na 4K (3840 piksela) rezoluciju. Na ovaj način dobijamo oštriju sliku, sa više detalja i manje šuma (gubi se u kompresiji), tj. kvalitetniji rezultat koji više opterećuje procesor, ali ni on ne „topi” kameru (to se dešava samo kod kompanija na slovo „S”).

Ranije je bilo moguće podešavati brzinu odziva AF sistema samo pri fotografisanju, a sada je ta opcija proširena i na video. Moguće je podešavati brzinu odziva AF sistema kada naiđe na prepreku, kao i brzinu kojom će se fokus pomeriti sa jedne tačke fokusa na drugu (brže ili sporije, skočivši ili napravivši gladak prelaz). Tačke fokusa se mogu menjati tokom snimanja videa, bilo putem džojstika na poleđini ili dodirom na ekran. Tokom snimanja videa na raspolaganju vam je 231 PDAF (phase detection autofocus) tačka, nešto manje nego pri fotografisanju, zbog nižeg odnosa između strana.

Ponašanje Continuous fokusa pri snimanju videa daje bolje rezultate nego pri fotografisanju, kao da je napravljena bolja optimizacija. Potrebno je napomenuti da nam je Z6 stigao sa firmverom verzije 1.02, dok je na testnom Z7 bila verzija 1.0 i da je praćenje subjekta (Face tracking) bilo bolje, uz višestruko manje gubitaka pri praćenju. Face tracking ne funkcioniše nužno sa licima, odlično radi prepoznavanje i praćenje objekata koji ste selektovali (npr. noga/cipela šetača), a pamti ga i kada izađe iz kadra i ponovo se vrati u isti. Nije savršeno, ali radi više nego solidno predvidljivo, pa se možete adaptirati.

Tokom snimanja videa u 4K dostupne su opcije Focus Peakinga i Zebri, što kod D850 nije slučaj na rezolucijama višim od 1080p. Snimanje slow-motiona je moguće na dva načina: klasično pri 100/120 fps koji kasnije u postprodukciji prilagođavate svom tajmlajnu, ili direktno snimanje slo-mo materijala u ×4/×5 (24,25/30 fps), bez potrebe za kasnijim „usporavanjem”. Nedostatak je krop faktor koji se primenjuje pri snimanju i vidljiv je gubitak kvaliteta (uz pojavu moirea), ali ne u velikoj meri.

Video je moguće beležiti direktno na XQD karticu u nekom od predefinisanih kolornih profila ili u 10-bitnom N-log formatu na eksterni snimač. N-log je novina koja je stigla sa Z serijom i omogućava snimanje nekomprimovanog videa, pandan RAW fajlovima u fotografiji, sa velikom količinom informacija kako bi se maksimizovali potencijali u postprodukciji. Nažalost, nismo bili u prilici da isprobamo ovaj način snimanja, ali količina informacija koju dobijamo iz Neutral kolornog profila je sasvim dovoljna za naše potrebe; od svih profila, on daje najveći dinamički opseg ako nakon snimanja planirate da radite obradu materijala i kolor korekciju. Mada, i ako taj momenat zanemarimo, izgleda prirodno i nenapadno, pogotovo ako blago podeksponirate tokom snimanja. Naravno, svaki kolorni profil je moguće dodatno tvikovati po svojim preferencijama.

Baterija kod Z6 bi teoretski trebala da traje nešto duže nego kod Z7, zbog manje opterećenosti procesora ogromnim fajlovima. Kako smo Z6 testirali na znatno hladnijoj temperaturi, ne bismo poredili „grandmas and frogs”. S druge strane, životni vek baterije nikako nije bio loš, iako smo drastično više snimali video (većinu vremena koristeći ekran na poleđini, pipkajući ga, nego EVF i džojstik), izgurala je ceo dan upotrebe. Bateriju unutar Z6 moguće je dopunjavati putem USB-C konektora povezanog na eksternu bateriju (već viđena opcija kod drugih proizvođača), teoretski pružajući neograničeno vreme rada, ali samo ako je baterija EN-EL15 sa „b” sufiksom.

Da li je Z6 išta izgubio naspram Z7? Samo cenu. Sve druge funkcije su ostale netaknute i to ga čini odličnom kupovinom ako gledate kroz prizmu dobijeno/uloženo. Odlična ergonomija, poznat raspored komandi... A naročito što, za razliku od 2017. godine, Nikonovi foto-aparati zaista imaju izuzetno upotrebljive mogućnosti snimanja video-materijala, po nekim aspektima i ispred konkurencije. Da li je Z6 zamena za vremešni D750? I da i ne. Isto kao što Z7 nije apsolutna zamena za D850, već zavisi od toga šta konkretno fotografišete. Sa druge strane, ako tražite drugo, backup telo, ili želite da počnete da se bavite video-produkcijom, a posedujete bilo koji Nikonov FF dSLR, sa bilo kojim setom objektiva, zaista ne vidimo razlog zašto se ne biste odlučili za bilo šta drugo osim za Z6.

Vojislav VUJANIĆ