Iz tek osnovanog studija Abyssal Arts, koji vode veterani industrije, stižu obećanja da će njihov prvenac City of the Shroud uspešno implementirati koncept sveta koji se razvija u skladu sa kumulativnim odlukama svih igrača. Pošto , po slobodnoj proceni, razni veterani igračke industrije osnivaju nove kompanije svaki dan, povlači se pitanje kreativne krize, zbog čega smo i skeptični prema ovakvim najavama. Iako smo dobili pristup zatvorenoj beti CotS-a, interaktivnost nismo mogli da iskusimo iz nekoliko razloga. Prvo poglavlje igre dostupno u beti je nepromenjivo, to jest u njemu nema dinamičkog menjanja sveta. Sem toga, nema ni igrača pošto je beta zatvorena. Zato ćemo se zadržati na proceni premise i igračke mehanike.

Vi ste seljak koji se upućuje u veliki grad, Iskendrun, kako bi zaradio nešto novca i poslao ga svojoj porodici. Ipak, ubrzo shvatate da su vas zavela svetla velikog grada, koji nije baš onakav kakvim ste ga zamišljali. Prvo vas korumpirani stražar liši ušteđevine, pa se otvore misteriozni portali iz kojih nailaze „čudovišta”, da biste se pri begu našli u uličici gde lopovi pljačkaju starog prodavca šešira. Mlatite lopove, pa vam u šake slučajno dopadne i „čudovište”, koje pukim slučajem ubijate, nakon čega vas građani proglašavaju za heroja. Šeširdžija vam potom izlaže situaciju u gradu i pomaže vam da upoznate petoro ljudi koji, svako na svoj način, kontrolišu grad. Pošto milje igre podseća na Srednju Aziju, nijanse puti likova se kreću od svetlo braon do crne, a jedna od glavnih tema je muka izbeglica iz zemlje Gayyan. Social justice warrior alert lampice su pregorele od paljenja, ali igra vremenom sanira mučninu usled levičarenja. Glavonje su: mirni sveštenik Navid, koji izgleda kao da je do pre minut pričao na Al Jazeeri; Sohrab, komandant gradske straže opsednut redom, koji izgleda kao latinoamerički postrevolucionarni generalissimo iz 19. veka; Azura, beskrupulozna šefica trgovačke gilde; Omar, Če Gevara ove igre (koji pored opšte revolucionarnosti sa real life pandanom deli i privilegovan odgoj, pošto je plemić); i Zem, ženska verzija Nigerijca iz „Distrikta 9” koja „štiti” izbeglice, ali ih i koristi za potrebe svoje kriminalne organizacije. Opšte uzevši, petorka se međusobno ne podnosi, ali postoje izuzeci, dok se igra trudi da nikog ne ocrni preterano u karakterizaciji. Neke primedbe likova su gotovo komične Recimo, Zem opanjkava fantazi imama jer on u svom humanitarnom radu prednost daje građanima Iskendruma Generalissimo je kriv zato što u svojoj slepoj težnji za redom kažnjava izbeglice koje kradu jer nemaju drugog izbora, dok ih Omar karakteriše kao „budale” koje svojim radom održavaju nepravedan sistem. Pritom, Navid i Sohrab su savesni ljudi, nisu korumpirani ili licemeri. Sveštenik je asketa koji neumorno skuplja priloge za sirotinju, a kapetan garde je poslednja odbrana od kriminalaca, razbojnika iz okoline grada i „čudovišta” iz portala. Nije nam jasno kako neko njih može da vidi kao negativce, a ne mafijašicu i nabeđenog revolucionara.

Pojam „čudovišta” stavljamo pod navodnike jer potpuno liče na ljude, te imamo blagi osećaj da će se ispostaviti da to i jesu. Situacija se nakon odloženog perioda upoznavanja sa glavešinama, gradom i osnovama igračke mehanike, dodatno komplikuje, ali o tome ćemo pisati drugom prilikom. Setting je zanimljiv iz razloga što je spoj različitih uticaja i perioda, pa sadrži i skoro modernu tehnologiju i magiju. Pored diskutabilnih političkih idejai virtue signalinga, igra održava dobar nivo pisanja. Dijalozi su kompetentno napisani, a ono što pisanje diže iznad proseka i pokriva SJW je sveprisutan, divno doziran i usklađen humor. Igra nikako nije komedija, što je pohvala, jer komične igre često nisu ni komične ni igre. Tutorijali obiluju samosvesnim referencama i probijanjem četvrtog zida, što nekom neće odgovarati, ali je nama u igri delovalo bolje nego što se čini u teoriji.

Iako sve ukazuje na to da je igra potezna – ona to nije. Sve borbe se odvijaju u stvarnom vremenu (moguće je usporiti ili ubrzati ga). Likovi se pomeraju po kvadratnoj mreži, a za napade se koristi action poeni koji se regenerišu, što sprečava spamovanje najjačih opcija. Tri vrste napada se izvode preko smerova točka akcija, svaki pokret košta jedan AP. Specijalke zahtevaju dva ili više poteza po točku, dok je više specijalki moguće kombinovati u razorne kombo poteze, ali treba paziti na raspoložive AP i smerove pomeranja točka. Sistem u praksi funkcioniše odlično nakon kraćeg privikavanja. U igri postoji šest manje-više arhetipskih klasa sa veoma različitim ulogama i načinom igre. Razvoj likova nije preterano bogat, svodi se na izbor maksimalno četiri specijalke po liku i opremanje likova sa draguljima koji daju bonuse. U svakom trenutku je moguće modifikovati likove, menjati im klase, dragulje i specijalke, kao i izgled, što se trenutno svodi na odeću, dok postojanje dodatnih slajdera ukazuje na to da će u budućnosti postojati više opcija. Multiplayer, pored sveta koji zajednički usmeravamo kroz odluke u igri (prvenstveno podršku glavešinama), nudi i PvP okršaje družina. Nismo mogli da ga probamo, pošto nije bilo online igrača.

Interfejs igre podseća na jRPG-eve sa Sege i nije baš najudobniji. 3D animacija borbi je retro, ali i funkcionalna. Ručno crtane pozadine su lepe, ali ih ima jako malo, što važi i za dijaloške portrete, gde nam je zasmetala činjenica da se portreti sporednih likova koriste više puta. Glasovne glume nema, efekti su u redu, ali je muzika, posebno u dijalozima, „zrela” za mute.

Igra ima potencijala da bude nešto dobro i drugačije, ali fino postavljena premisa i zanimljiva mehanika će ispunjavati svrhu samo u slučaju da glavni selling point igre, interaktivna priča, bude realizovan kako treba.

Srđan BRDAR