Kiša u napuštenom selu, urušena nuklearna centrala na horizontu, pucketavi zvuk Gajgerovog brojača i stotinak igrača u gas-maskama koji žele da vas ubiju... Ako uzmemo S.T.A.L.K.E.R. i obujemo ga u battle royale ruho, napravićemo big biznis i kupiti nove Adidas trenerke! Dani čučanja s petama na asfaltu (čučanje sa dignutim petama signalizira fejk gopnika, potencijalnog špijuna) i grickanja semenki biće iza nas! Slava Ukrajini!

Well, ne znam da li je baš tako tekao tok svesti u kijevskom Vostok Gamesu, ali motivi za brzim keširanjem vidljivi su iz aviona. Nakon nesrećnog Survariuma, koji je zaboravljen pre nego što se čestito ispilio, developeri su uskočili u battle royale vozić koji polako počinje da puca po šavovima od stotina pridošlica koji žele da se uguze i profitiraju. Kao i svaka igra koja pretenduje na neke visine, i Fear the Wolves nosi ime čija je isključiva funkcija moćni akronim. FTW, to jest „for the win”, gađa iste podsvesne receptore kao LoL, HotS, WoW i druga popularna psihosomatska oboljenja u formi igre.

Pored podsvesne, autori FTW-a računaju i na svesnu privlačnost svoje igre kod publike koja je volela S.T.A.L.K.E.R. naslove. Borbena zona u kojoj može biti samo jedan jeste radioaktivna okolina havarisane nuklearne elektrane blizu Černobilja i Pripjata, gde umesto energetskog polja/gasa/whatever igračku zonu postepeno sužavaju talasi radijacije. Ima smisla. Vukovi iz naslova podrazumevaju PVE čopore koji će vas povremeno spopadati i raščerupati ako vas uhvate nespremnog. U igri vas može ubiti i nasumična anomalija koja je ponekad nevidljiva (ili je to bio bag, desilo mi se jedared), ali gro smrti očekujte od kolega S.T.A.L.K.E.R.A. koji žele da ostanu poslednji na nogama. Cilj svake partije nije puko preživljavanje, već uspešno izvlačenje helikopterom u poslednjoj fazi igre, otprilike kao što se u finalu Titanfall meča evakuiše poraženi tim.

Mapa „Zone” zaprema 25 kvadratnih kilometara i prepuna je sela, zaselaka, industrijskih pogona zaraslih u korov i napuštenih vojnih instalacija. Radijacija koja je redukuje ne dolazi u formi kruga koji se sužava, već kao serija pravougaonih segmenata koji je smanjuju komad po komad. Pored oružja i municije, u zoni možete naći i gas-maske i aparat za disanje koji vam pomažu da preživite radijaciju, ali to nema preterane poente do poslednje faze igre kad vam se manevarski prostor smanji. Eliminisani igrači imaju opciju da ostanu u igri kao posmatrači koji povremeno dobijaju opciju da glasaju za promenu vremenskih uslova. Defaultno stanje je čisto nebo, a mogući izbori se tiču kišice (ometa vožnju), magle (ometa vidljivost) i drugih elementarnih statusa.

Osećaj pucanja oružjem prilično je jadan, mada se to može pripisati prilično ranom statusu igre. Slično važi i za vožnju džipova i drugih vozila koja ćete povremeno nalaziti, koja deluje totalno neispeglano i nerealno. Oružje može da se oprema raznim dodacima (optički i refleksni nišani, okviri većeg kapaciteta, prigušivači, kompenzatori...) na potpuno isti način kao u PUBG-u. U igri postoji i hladno oružje koje bi bilo prilično efikasno kad prikradanje ne bi proizvodilo isti nivo zvuka kao i trčanje...

Fear the Wolves je napravljen u Unreal Engineu 4, sa prostranom mapom koja pretenduje na funkcionalnu fotorealističnost i realne razmere. Naslućujete li problem? Autori PlayerUnknown’s Battlegroundsa su više od godinu dana mučili muku da ublaže nivo sveopšteg zapinjanja i tek od pre nekoliko meseci može da se kaže da je igra postala razumno hardverski zahtevna. Nažalost, Fear the Wolves je dalje od te tačke nego što je Ukrajina daleko od Evropske unije – igra je pravi festival kočenja, zaglavljivanja, desetosekundnih pauza, swapovanja po SSD-u/HDD-u i ispadanja u Windows. Kao protivtežu silnim tehničkim problemima, uopšte nema bogatstvo detalja i oštrinu kakvu je imao rani PUBG, već može da se kaže da je ružnjikavo prosečna, sa čudnim bojama koje ne postoje u prirodi bez obzira na to koliko je radijacije apsorbovala okolna vegetacija. Zvanični gejmplej trejler za igru koji je izbačen za E3 jeste režirana fejk njuz propaganda koja simulira status kakav će igra možda imati za godinu ili više dana i uopšte nije indikativna za verziju koja je puštena u early access, tako da će svako loženje brzo prerasti u razočaravajući splass.

Najlaskavija konstatacija koja može da se uputi igri jeste da je previše poranila. U želji da emuliraju inicijalni uspeh PUBG-a, developeri su odlučili da kopiraju i PUBG-ov istorijski marš od early accessa do full releasea, koji je počeo izdavanjem vrlo rane i vrlo bagovite verzije igre, što je greška epskih razmera. Pre dve godine, rani PUBG je i pored nebrušenih ivica emitovao dah nečeg novog i svežeg, ali taj pristup je u međuvremenu toliko izrabljen da sada može samo da nervira. Fear the Wolves deluje kao polupani polufabrikat koji zapinje i iritira svakim molekulom svoje egzistencije. Trebalo je poći putem kojim su pošli autori Realm Royalea, fantasy battle royale igre o kojoj piše venerable kolega Kosovac, koja je u early access puštena u mnogo kasnijoj i mnogo udobnijoj fazi. Fear the Wolves generiše loš iskustveni kapital kod potencijalnih fanova S.T.A.L.K.E.R.A. i BR koncepta – ja, recimo, nakon nekoliko sati igranja rane bete uopšte nemam želju da se ikad vratim u igru, a verujem da se tako oseća i solidan procenat drugih igrača koji su je kušali. Battle royale žanr je toliko saturisan uberkvalitetnim i ispoliranim naslovima da zaista nema smisla kopati po radioaktivnom đubretu.

Miodrag KUZMANOVIĆ