Sony Alpha7 Mark II

Odmah moramo da razjasnimo jednu činjenicu – ovo nije najnoviji model iz Alpha7 serije. Reč je o „odlazećem” modelu, jer se novi već može naći pored njega na policama u radnjama. Kao takav, zbog (značajno) niže cene, A7 II može predstavljati trenutno najbolju opciju za kupovinu, a to nam je i cilj da saznamo.

Sony Alpha7 Mark II predstavlja evoluciju, a ne revoluciju, jer je u odnosu na prvi Alpha7 većina hardvera ostala neizmenjena. Tamo gde su pravljena poboljšanja, razlike se kreću od vidljivih do opsežnih. Suština, odnosno srce je ostalo isto – Bionz X procesor se stara da se slika sa full frame senzora, rezolucije 24 megapiksela (6000 × 4000 px), prenosi na karticu maksimalnom brzinom od pet slika u sekundi. Osetljivost senzora kreće se u opsegu ISO100 do ISO25600, a autofokusni sistem ima ukupno 117 tačaka sa faznom detekcijom, kojima u pomoć priskače 25 tačaka sa kontrastnom detekcijom. Video se snima u maksimalnih 1080p pri 60fps i protokom od 50 Mbit/s. Sve to je identično originalnom modelu. Srećom, samo na papiru.

Fizički, telo aparata je pretrpelo određene promene. Rukohvat je sada krupniji i mesnatiji, a promenjena je i završna obrada i tekstura plastike tela, pa A7 II leži bolje u ruci od prethodnika. Iako je telo izrađeno u kombinaciji plastike i legure magnezijuma, subjektivni osećaj nam govori o jeftinijem kvalitetu izrade u odnosu na cenu. Raspored tastera, kada gledate aparat odozgo, sada više podseća na onaj kod klasičnih dSLR-ova, ali je točkić za odabir režima fotografisanja ostao, kako početnici ne bi izostavili ovaj aparat iz izbora. Elektronsko tražilo (EVF) ostalo je identično, izrađeno u OLED tehnologiji, dijagonale 0,5 inča sa rezolucijom od 2,4 miliona tačaka. Prikaz kroz njega nije apsolutno verodostojan, tonovi su blago zagušeni, što se najbolje vidi kada su scene veoma kontrastne i boje jake. Pri jakoj sunčevoj svetlosti je svakako bolji izbor od pokretnog displeja dijagonale tri inča rezolucije 1.228.000 tačaka, koji je na ivici upotrebljivosti u tim uslovima, čak i kada je osvetljenje pojačano do maksimuma. Takođe, potrebno je napomenuti da ekran nije „pipljivog” tipa, ali to nije velika zamerka, jer je taj trend započet tek u poslednjih dvanaest ili malo više meseci. Integracija Wi-Fi i NFC modula uvećava vrednost ovog aparata, jer omogućava jednostavno i lako prebacivanje fotografija na telefon/tablet, za razliku od Nikona, gde je taj proces nepotrebno komplikovan i ponekad zna da bude frustrirajući.

Zapravo, najveći problem, posle sistema menija koji je komplikovan kao rešavanje Rubikove kocke, kod A7 II je radni vek baterije. Po specifikaciji, moguće je zabeležiti 350 fotografija sa jednim punjenjem, u praksi smo uspeli jedva preko 300 ili manje, u zavisnosti od toga koliko smo koristili ekran. Ali Sony ima jedan trik na svoj strani – baterija se dopunjava putem USB konektora (u nedostatku eksternog punjača, koji je potrebno naknadno dokupiti). Na ovaj način omogućeno vam je da koristite eksternu bateriju (koju najčešće koristite za mobilne telefone) za dodavanje „života” onoj u foto-aparatu. Ovo je trik koji dozvoljava veću autonomiju, uz određenu cenu (u težini).

Sony Alpha7 II je prvi foto-aparat u svetu sa 5-axis (pet osa) stabilizacijom senzora punog formata. Upotrebom ove tehnologije, Sony nam je omogućio da snimljeni video-materijal nema potresa i da pokreti izgledaju glatko, a pri beleženju fotografija dozvoljava da blenda ostane duže otvorena (1/20, 1/10, 1/4s...) bez zamućenja usled pomeranja „operatera”. Fantastična tehnologija, ne zato što je nova i divlja (viđeno i kod mobilnih telefona), već zato što je primenjena na velikom senzoru i radi sa svim tipovima objektiva, imali oni ili ne neku vrstu stabilizacije. A i u praksi funkcioniše bez ikakvih dodatnih podešavanja ili specijalnih koraka. Jednostavno radi, i radi odlično.

Na temu objektiva, uz A7 II možete da kupite kit objektiv raspona 28-70 mm f3,5-5,6 OSS (optička stabilizacija u objektivu), koji je solidnog optičkog kvaliteta. Neće vas ostaviti bez daha po svojim performansama, ali sa njim možete odraditi 80 odsto, ma o kom poslu da je reč. Razlika u ceni bez njega je zanemarljiva, a može vam biti koristan saveznik u kreiranju fotografija i videa. Ako želite bolje, za razliku od pre nekoliko godina, nema bojazni od nedostatka optike. Sony je investirao i izgradio ozbiljan sistem sa Alpha serijom i E-mount objektivima, a postoje i izuzetno kvalitetni adapteri koji omogućavaju montažu objektiva drugih proizvođača.

Ovoj aparat zahteva određeno vreme privikavanja, naročito oko fokusnog sistema, još više ako prelazite sa nekog dSLR-a opremljenog senzorom iste veličine. Jednostavno, AF sistem kod dSLR-ova te klase je brži, precizniji i pouzdaniji. Ovo ne znači da je A7 II loš aparat, već da jednostavno morate da naučite da se adaptirate njegovom načinu funkcionisanja. Kada to uradite i kada naučite koja su najbolja podešavanja AF sistema za određene situacije (a imate solidan izbor), problemi nestaju kao rukom odneseni, sve dok ima dovoljno svetla. Kada se količina svetla smanji, fokusnom sistemu je potrebno da se napregne kako bi potvrdio fokus, a u tom trenutku kit objektiv sa svojom malim otvorom blende nije u potpunosti vaš saveznik. Manevarski prostor je nešto veći pri snimanju videa, a uvek možete korigovati manuelnim fokusiranjem...

Senzor je kruna ove „mašine” sa Dalekog istoka. Sa svojih 24 megapiksela dovoljan je za najširi spektar upotreba, ali odavno smo naučili da nije sve u broju megapiksela. Ovaj CMOS senzor veličine 35,8 × 23,9 milimetara je jedan od najboljih i najkvalitetnijih (i dan-danas) po pitanju dinamičkog raspona. Funkcioniše u rasponu od skoro 14 blendi, što je rezultat kojim većina dSLR-ova ne može da se pohvali. Za amatere ovo znači da je fotografiju moguće veoma lako spasiti ako je previše tamna i načiniti je da izgleda „kako treba” bez gubitka kvaliteta, a naprednim korisnicima omogućava da kreiraju fotografije velike dinamike bez potrebe za preklapanjem više ekspozicija, jer se čuda mogu napraviti sa detaljima u senkama. Sa te strane, Sony je „oduvao” konkurenciju, a ako dodamo da od ISO100 do ISO1600 nema gubitka kvaliteta i da se do ISO3200 tj. ISO6400 gubi veoma malo detalja, zbog pojave šuma, te su fotke izuzetno upotrebljive. Vrednosti nakon toga ne savetujemo da koristite ako baš ne morate. Možemo da zaključimo da su inženjeri Sonyja odradili fantastičan posao. Uz sve to, stabilizacija slike na senzoru omogućava kreiranje fotografija „iz ruke”, za koje vam je do juče trebao stativ.

Situacija sa snimanjem videa je jednako povoljna, naročito ako uzmemo u obzir da MILC aparati (bez ogledala) imaju bolje AF performanse od cenovno ekvivalentnih dSLR-ova. Snimanje u Full HD (1080p) formatu vam se isprva može činiti nedovoljnim sa aspekta rezolucije, ali to se vrlo brzo zaboravi kada shvatite da se na telu nalaze konektoroi za mikrofon i slušalice, da nudi mogućnost snimanja u S-log2 formatu (pandan RAW formatu kod fotografija koji vam dozvoljava daleko veću manipulaciju fajlovima) kao i snimanje sa 60 sličica u sekundi (što omogućava da u postprodukciji usporite snimak). Sve to uz odlične ISO performanse (snimanje u uslovima sa ograničenom količinom svetla), odličnom stabilizacijom (za snimanje iz ruke) i odličnim dinamičkim opsegom (za kasniju manipulaciju). Odlično!

Zaključak pre zaključka – ovo nije foto-aparat za one koji žele da fotkaju sport ili po tamnim ulicama noću. Može da se koristi u tim situacijama, ali postoje adekvatnija rešenja. Iako manji od dSLR-a, ovo nije minijaturni aparat, što se nama sviđa, a vama možda i ne.

Sony Alpha7 II je oko 120.000 dinara jeftiniji od najnovijeg modela, a cenovni pandani u dSLR svetu su aparati sa APS-C (crop) senzorom. Pa ako vam nije preko potreban najnoviji krik tehnologije, spremni ste da nosite nekoliko rezervnih baterija i preživite nešto lošiju ergonomiju, Sony Alpha7 II sa kit objektivom, u trenutku pisanja, predstavlja možda najracionalniju kupovinu ako želite ozbiljnije da se posvetite fotografisanju, jer za uloženi novac zapravo dobijate mnogo.

Vojislav VUJANIĆ