AMD Ryzen Threadripper 1950X i Gigabyte X399 Aorus Gaming 7

Inicijativu na tržištu procesora koju je pre nešto više od pola godine iznenada uspeo da preuzme, AMD namerava da zadrži po svaku cenu, iako mu se glavni konkurent približava na svim poljima. Posle mainstream modela oličenih u Ryzen 7, 5 i 3 serijama, na red je došao i high-end segment. Koliko je AMD-u stalo da i u ovom segmentu ostvari primat, najbolje svedoči činjenica da nova serija procesora ima više toga zajedničkog sa serverskim modelima, nego sa procesorima koji tradicionalno čine okosnicu PC konfiguracije. Zavirimo u detalje.

Threadripper

Nova serija procesora, pomalo razmetljivo, nazvana je Threadripper. Iz naziva bi valjda svakome trebalo da bude jasno da su u pitanju monstruozno jaki skupovi integrisanih elektronskih kola. Seriju čine tri modela, sa 8, 12 i 16 fizičkih jezgara, odnosno duplo više logičkih. Osnovu ovih procesora čine ista Ryzen jezgra koja se koriste i kod svih ostalih modela ove generacije, a koje smo detaljno obradili u proteklih nekoliko meseci, pa se nećemo ponavljati. Ono po čemu se Threadripper modeli bitno razlikuju u odnosu na ostale Ryzen procesore jeste četvorokanalni memorijski kontroler i podrška za ECC (Error-correcting Code) memoriju. Obe stavke znaće da cene zahtevni korisnici čiji posao zavisi od brzine i tačnosti operacija usko vezanih za RAM. Ako tome dodamo i (doduše, nezvaničnu) podršku za module koji rade na preko tri gigaherca, jasno je da bi memorijske performanse Threadrippera trebalo da budu izuzetne. A zašto samo „trebalo bi”, umesto „jesu”? Oko ovog pitanja podigla se velika prašina, a razlog leži u samoj arhitekturi procesora.

Podsetimo se detalja Ryzen arhitekture koji su važni za ovu problematiku. Naime, jezgra svakog Ryzen procesora raspoređena su u grupe od po četiri, od kojih svaka grupa čini jedan CCX (Core Complex). Keš memorija raspoređena je na pojedinačna jezgra (L2) i zajednički (L3) keš. Svaka od CCX grupa može da koristi samo sopstveni keš, ali zato dele pristup memorijskom kontroleru i ukupno raspoloživom kapacitetu RAM modula. Ovakav koncept doneo je vrlo dobre performanse u odnosu na ranije AMD arhitekture, ali sa povećanjem broja jezgara Threadripper procesora stvari se donekle komplikuju i priča o performansama dobija još jednu dimenziju.

Ovi procesori zapravo su derivat serverskih modela iz Epyc serije, među kojima se nalaze zverke i sa po 32 fizička jezgra. Proizvodnja ovako velikog broja jezgara na jednoj pločici (die) silicijuma verovatno je tehnološki previše komplikovana i skupa, pa se AMD odlučio da ona budu smeštena na dve fizički odvojene pločice koje će činiti jedan procesor. Sličnu praksu mogli smo da vidimo pre desetak godina kod Core 2 Quad procesora, koji su bili sastavljeni od dve pločice sa po dva jezgra. Kod njih se komunikacija odvijala putem, sad već zaboravljenog, North bridgea, a Threadripper procesori koriste internu magistralu koju je AMD nazvao Infinity Fabric. Ona omogućava relativno lako povećanje broja jezgara dodavanjem CCX grupa među već postojeće. Pritom, sva jezgra imaju pristup ukupno raspoloživoj memoriji.

Problem je u tome što svaka od pločica raspolaže sopstvenim dvokanalnim memorijskim kontrolerom, što u zbiru daje pomenuti četvorokanalni pristup memoriji. Ipak, brzina pristupa modulima nije jednaka i zavisi od toga gde se nalazi podatak koji se trenutno obrađuje: da li u modulu koji je povezan sa memorijskim kontrolerom koji se nalazi u okviru iste pločice gde i procesorsko jezgro/jezgra koja taj podatak obrađuju ili u modulu koji je pod kontrolom druge pločice.

Ovakva problematika do sada je doticala samo serverske procesore i poznatija je kao NUMA (Non-uniform Memory Access). Suštinu je najlakše objasniti kroz odnos propusne moći memorije i njenih latencija. Softver kome je bitnija ukupna propusna moć bolje performanse će prikazati u ovakvom okruženju uz četvorokanalni memorijski kontroler, ali će zato više latencije, u slučaju da se traženi podatak ne nalazi pod ingerencijom pripadajućeg memorijskog kontrolera, znatno uticati na programe koji više vrednuju brzinu pristupa podacima. Zato, po zvaničnim podacima, latencije memorije variraju od 78 do 133 nanosekunde, što nije zanemarljiva razlika. Za razliku od serverskog softvera, većina programa napisanih za klasične desktop mašine se ne snalazi baš sjajno u NUMA okruženju, jer nije ni predviđena za rad sa takvim hardverom. Zbog toga je kod Threadripper procesora moguće prilagoditi pristup jezgara memoriji u zavisnosti od potrebe. U Game režimu, procesor efektivno radi u dvokanalnom režimu i jezgra sa jedne pločice pristupaju memoriji samo sa sopstvenog kontrolera, dok u Creator režimu, sva jezgra pristupaju svim RAM modulima. Takođe, moguće je isključiti i polovinu procesorskih jezgara u slučaju kada se trenutno koristi softver koji ne ume da se snađe sa tolikim brojem jezgara. Ovim opcijama pristupa se iz BIOS-a ploče ili iz namenskog softvera pod Windows okruženjem, ali njihova upotreba nije moguća u realnom vremenu, već zahteva ponovno pokretanje sistema, što baš i nije elegantno rešenje.

Pored svega navedenog, jasno je da Threadripper serija fizički nije mogla da zadrži kompatibilnost sa postojećim čipsetima namenjenim Ryzen generaciji procesora, pa je tako dobila sopstveni, a sa njime i novo podnožje.

TR4 (socket LGA 4094) i X399

Novo procesorsko podnožje takođe je preuzeto sa serverske Epyc platforme i fizički je identično njoj. Sastoji se od 4094 kontakta i po površini koju zauzima ubedljivo je najveće do sada. Ovo je prvi put da je AMD na desktop platformi primenio LGA podnožje, kod koga se kontaktni pinovi ne nalaze na procesoru, već na procesorskom podnožju. Ova odluka sasvim je opravdana, jer drukčije rešenje verovatno nije fizički bilo izvodljivo, uzevši u obzir veličinu Threadripper procesora i njegovu višestruko veću cenu u odnosu na prosečnu ploču.

Sistem postavljanja procesora na mesto takođe do sada nije viđen na desktop modelima i znatno je komplikovaniji od svega prethodno viđenog. Uz svaki procesor isporučuje se i detaljno uputstvo za instalaciju, ali će se svako pomučiti prvi put, jer rešenje nije baš sjajno ni osmišljeno ni izvedeno. Procesor je najpre neophodno postaviti u nosač na samom podnožju, a za tu namenu se koristi drugi nosač koji se isporučuje uz procesor i koji zajedno sa njim treba uvući u prorez prvog nosača. Zvuči komplikovano? To je tek pola posla. Nakon toga treba spustiti procesor u podnožje i zatvoriti glavni držač, a zatim pritegnuti torx šrafove tačno određenim redosledom i tačno propisanom silom. Uz procesore se isporučuje namenski odvijač koji prokliza kada sila zatezanja dostigne propisanu vrednost. Odvijač je ergonomski izuzetno loše prilagođen, makar za ljudsku šaku, a upotreba standardnog odvijača nije poželjna zbog opasnosti od nedovoljnog ili preteranog stezanja šrafova koji procesor drže na mestu.

Kada je o čipsetu reč, on predstavlja blago unapređenu verziju X370 verzije. Blago, jer i dalje podržava svega osam PCI-E 2.0 linija, kao i dve PCI-E 3.0 linije. Ipak, u ovom slučaju njegove mogućnosti su gotovo nebitne i svode se maltene samo na kontrolu SATA uređaja i jednog PCI-E slota. Označen je sa X399, kako bi Intelu ponovo gurnuo prst u oko i neupućenima se predstavio kao superiornija platforma po sistemu „veći broj u oznaci je bolji i noviji”.

Njegova uloga postala je sasvim sporedna zbog broja PCI-E linija kojima Threadripper procesori raspolažu, a kojih je čak 64! Od tog broja, četiri linije zadužene su za komunikaciju sa čipsetom, a preostalih 60 za sve ostalo: PCI-E i M.2 slotove, kao i gotovo sve USB portove. Time su mogućnosti ove platforme znatno proširene i unapređene u odnosu na do sada viđena rešenja, pa je čak nadmašena i svaka Intelova platforma. Time je donekle ispravljen propust koji je prve Ryzen modele na tom polju učinio znatno inferiornijim u odnosu na konkurenciju. Pogledajmo kako izgleda implementacija novog čipseta u praksi.

Gigabyte X399 Aorus Gaming 7

Deluje sasvim paradoksalno, ali najbolji modeli ploča sa X399 čipsetom u nazivu obično imaju „Gaming” ili na drugi jasan način potencijalnom kupcu stavljaju do znanja da su najbolje što jedan igrač može da ima. Ovako nelogičnu odluku zdušno podržava i sam AMD, koji svuda provlači priču o Threadripperu kao ozbiljnoj gejmerskoj platformi. Platforma svakako jeste moćna i ozbiljna, ali je za igranje čist overkill, a čak nije ni najbolje rešenje za tu namenu, pored toga što je daleko od pristupačnog. Bilo kako bilo, Gigabyte je svoj deo posla obavio odlično i ponudio vrhunsku ploču po vrlo pristupačnoj ceni kada je u pitanju high-end segment.

Naponsku sekciju čini osam faza, ali njihov relativno skroman broj ne bi trebalo da zavara, jer su sve komponente preuzete sa serverske platforme, što znači samo jedno – beskompromisni kvalitet i pouzdanost. U tome pomažu i masivni hladnjaci koji ne zauzimaju previše mesta oko procesorskog podnožja. Elektromagnetno izolovani i mehanički ojačani memorijski i PEG slotovi pune dužine postali su standard na boljim Gigabyte pločama, pa su primenjeni i ovoga puta. Čak je oklopljen i peti PEG slot, koji verovatno nikada neće videti neku karticu većih dimenzija.

Hladnjacima su snabdeveni i M.2 slotovi, kojih je čak tri, uz mogućnost povezivanja u RAID nizove. Kome to ne bude dovoljno, moći će da doda još četiri M.2 uređaja uz pomoć adaptera i tako napravi RAID niz od sedam njih. Naravno, tu je i osam SATA portova koje kontroliše čipset i koji ne dele iste PCI-E linije sa ostalim uređajima, te je moguće uporedo koristiti svaki od njih. Uz tako velike mogućnosti za povezivanje periferija, jasno je da je ova platforma namenjena mnogo ozbiljnijim zahtevima od partije Battlefielda.

Ipak, drugi detalji insistiraju na gejmerskom pedigreu, pa je mrežno rešenje izvedeno kroz najnoviju iteraciju Killer kontrolera sa oznakom E2500. Zvučni sistem se sastoji od Realtekovog ALC1220 čipa, potpomognutog Nichicon Gold i WIMA audio-kondenzatorima i pozlaćenim konektorima. Nema izmenjivog pojačala za slušalice, ali zato su tu dva DAC-UP USB porta sa pozlaćenim konektorima i posebnom filtracijom signala i kontrolom napona kako bi eksternom pojačalu bio isporučen savršeno čist signal - stavka koja igračima neće mnogo značiti, ali hoće profesionalcima koji se bave obradom zvuka.

Overklok sekcija ploče vrlo je skromna i svodi se na par osnovnih tastera i statusni LED displej. Nema automatskog overkloka uz pomoć namenskog tastera, ali ovakva odluka ne čudi, jer Threadripper procesori baš i nisu raspoloženi za visoke „obrtaje”. Ipak, podrška dobrom hlađenju nije izostala, pa dodatni konektori za ventilatore svakako neće nedostajati. Ovaj model ima čak osam tih konektora, od kojih dva mogu da isporuče struju jačine dva ampera i tako direktno kontrolišu jače modele vodenih pumpi. Vodeno hlađenje, čak i neko kvalitetnije, otprilike je minimum za hlađenje ovakvih zveri. Twin tower vazdušni kuleri su tu tek za prvu pomoć, i to samo najbolji među njima.

Na detaljima u kojima ne uživamo kada je reč o Aorus seriji jer poprilično utiču na cenu ovih modela, ali koji su po svoj prilici njen zaštitni znak, nije se štedelo. Izuzetno složen sistem LED osvetljenja sa mogućnošću odabira jedne od 16,8 miliona nijansi, znatno više režima rada od konkurencije i individualno kontrolisanim delovima ploče, kome je pride dodata i podrška za RGBW LED trake (u odnosu na standardne RGB koje koriste drugi proizvođači) i ovoga puta postaraće se da korisniku pruži pravi vašarski ugođaj.

Feed the beast

Navedena sintagma se u IT rečniku koristi u oblasti koja podrazumeva paralelno procesiranje i obradu podataka u višejezgarnom okruženju. Do sada su u desktop mašinama prava retkost bili procesori i sa duplo manje jezgara od ovih 16, sa koliko raspolaže najjači 1950X koji smo propustili kroz bateriju testova. Pre Ryzena, brzina pojedinačnog jezgra bila je glavna boljka AMD-ovih modela u poređenju sa konkurencijom. Ta razlika je sada znatno umanjena, ali postavlja se pitanje kako iskoristiti toliki broj jezgara van serverskog okruženja.

Vrlo su retki programi koji pravilno skaliraju zadatke i raspoređuju ih ravnomerno na sva procesorska jezgra kada ih ima u ovolikom broju. Zbog toga smo tokom testova retko viđali visok procenat zauzetosti svih procesorskih jezgara, čak i u sintetičkim testovima. Ne sumnjamo da će se u budućnosti stvari popraviti i da će svako parče softvera koje je deklarisano kao profesionalno i koje košta više od samog hardvera na kome se vrti uspeti da iskoristi sav potencijal 32 logička jezgra, ali trenutno situacija nije sjajna. Zapravo, jeste, ali ne uvek i u svemu.

Threadripper je brutalno brz u video-obradi, a u renderingu s lakoćom nadmašuje neke od skromnijih modela profesionalnih grafičkih kartica. Naravno, aspekti njegove primene su mnogo raznovrsniji, ali ovo su samo primeri u nekim od oblasti u kojima „dere” čak i mnogo skuplje konkurente. Opet, zbog ranije pomenutog memorijskog kompromisa, zahvaljujući NUMA koncepciji, ovi procesori mogu da budu i znatno sporiji u odnosu na konkurente sa znatno manjim brojem jezgara. Photoshop je jedan od tipičnih primera. Igrama se nismo bavili, jer ma šta AMD i proizvođači ploča trućali na tu temu, Threadripper nije igračka i čak ni najbahatiji i najbogatiji klinci koji uvek žele najbolje ne treba da ga posmatraju u tom kontekstu. Ovo je alatka za ozbiljan rad.

Kada je overklok u pitanju, četiri gigaherca ili tek nešto malo preko na svim jezgrima, realni je maksimum koji se od njih može očekivati. To su otprilike limiti i ostalih modela Ryzen generacije, tako da je i ovaj rezultat sasvim solidan, uzimajući u obzir broj jezgara. Ipak, za Threadripper modele se biraju samo najbolji primerci silicijuma sa vafera. Čak i bez overkloka, hlađenje je veliki problem i sa manje od 150 evra ne treba ni razmišljati o ozbiljnom i dugotrajnom opterećenju Threadrippera, a kamoli o overkloku.

• • •

Threadripper je trenutno najmoćniji desktop procesor. Zahvaljujući podršci za ECC memoriju, komotno može da posluži i za profesionalnu primenu i da se ne postidi čak ni u poređenju sa enterprise rešenjima. Pritom, ne košta (mnogo) više od hiljadarke, dok su trenutno aktuelni Intelovi modeli i skuplji i inferiorniji u oblastima u kojima se ovakve višeglave zverine najčešće koriste. Pritom, ne podržavaju ECC memoriju, zbog čega onima koje ovaj detalj dotiče ne ostaje mnogo izbora, barem ne bez znatno više finansijskih ulaganja.

Vladimir TRAJKOVIĆ