Intel Coffee Lake Core i7-8700K, Gigabyte Z370 Aorus Gaming 7, MSI Z370 Gaming Pro Carbon AC

Počev od Sandy Bridge platforme i već davne 2011. godine, pa sve do danas, Intel je spavao na lovorikama. Dominacija koju je ta generacija procesora ostvarila i nemogućnost konkurencije da adekvatno uzvrati u narednim godinama dovela je do toga da je iz generacije u generaciju napredak u performansama bivao sve manji. Čak se odustalo od decenijske „tick-tock” prakse, koja je podrazumevala da se u jednom koraku (tock) predstavi nova arhitektura, da bi se u narednom (tick) usavršio i usitnio proizvodni proces. Početkom ove godine taj ciklus produžen je na tri koraka, a poslednja etapa, po navodima Intela, predstavlja „usavršavanje proizvodnog procesa”.

Međutim, nova praksa trajala je kraće nego ijedna do sada. Uspavani Intel je po svoj prilici ostao potpuno zatečen novonastalom situacijom, kada je iz protivničkog tabora na svim poljima agresivno nastupila nova Ryzen generacija. Core procesori su preko noći postali „druga liga”, jer su od novih pandana gubili bitku na skoro svim poljima, sem u igrama. Intel je morao nešto da uradi, a na rešenje nije smelo dugo da se čeka. Zato je na prečac predstavio novu generaciju Core procesora, koja u tehnološkom smislu predstavlja gotovo nevidljivo mali napredak. Zavirimo u detalje.

Coffee Lake

Ako smo za Kaby Lake govorili da je u suštini tek za koju stotinu megaherca brža verzija Skylake generacije, koja je odustala čak i od sitnih unapređenja same arhitekture, te da ni teoretski nije brža za uobičajenih nekoliko procenata, onda za Coffee Lake ne možemo da kažemo ni da je ostvario napredak makar u brzini radnog takta. Ne, Coffee Lake ne donosi ama baš nikakva tehnološka unapređenja, sem pukog povećanja broja jezgara. Tako će i7 i i5 modeli od sada raspolagati sa po šest fizičkih jezgara, odnosno 12 logičkih u slučaju i7 serije. Slabija i3 serija će sa svoja četiri fizička jezgra zauzeti mesto starijih i5 modela, a na njeno ranije mesto doći će Pentiumi sa četiri logička jezgra.

Baš nikakva unapređenja nije dobio ni grafički podsistem, koji čak nosi istu oznaku HD6x0. I dalje su tu samo 24 EU (Execution Units), raspoređene u tri klastera sa po osam jedinica, sa podrškom za rad sa tri monitora maksimalne rezolucije 4K, kao i hardverska podrška za VP9 i H.265/HEVC Main10 kodeke pri 10-bitnoj kolornoj paleti. Dakle, ništa od poboljšanja grafičkih performansi i nastavka razvoja modela sa internim eDRAM kešom, odnosno Iris(Pro) grafikom, koja je još kod Broadwell generacije pokazala zavidne rezultate u klasi integrisanih grafičkih rešenja, ali od tada, nažalost, nije mrdnula.

Core i7-8700K

Prvi model nove generacije s kojim smo se susreli jeste i7-8700K, koji je ujedno i najjači i jedan od svega tri modela sa otključanim množiocem (drugi su i5-8600K i i3-8350K). 8700K naslednik je modela 7600K, od koga je inicijalno sporiji za čak 500 megaherca, ali je zato u Turbo režimu za pojedinačno jezgro brži za 200. Potrošnja je neznatno porasla, sa 91 na 95 vati. Ove vrednosti svakako treba uzeti sa rezervom, jer one često mogu da budu (i bivaju) premašene kada su ispunjeni određeni uslovi, koji se prvenstveno odnose na temperaturu procesora. Ipak, potrošnja je svakako u granicama pristojnosti, uzimajući u obzir visok radni takt i broj jezgara, kao i činjenicu da je procesor zadržao integrisanu grafiku.

Ono što će potencijalne vlasnike ovog modela svakako zanimati jesu overklok dometi. Uz prilično visok radni takt, pogotovo Turbo vrednosti, realno je očekivati da će većina primeraka ovog modela dostići, a neki čak i prevazići magičnu granicu od pet gigaherca. Ipak, treba imati u vidu da su čak i četvorojezgarni modeli Kaby Lake generacije već fabrički bili prilično „nategnuti” po pitanju radnog takta i da će svaka dodatna stotina megaherca zahtevati i viši napon, što neminovno stvara potrebu za boljim hlađenjem, a ne sme se zanemariti ni za 50 odsto veći broj jezgara.

Dodatnu prepreku značajnijim overklok rezultatima predstavlja, još uvek prisutna, loša Intelova praksa da između metalnog poklopca, poznatijeg kao heatspreader i samog procesora, nanosi običnu termoprovodnu pastu. Zbog toga će, ionako ograničeni, postignuti rezultati svakako biti šaroliki i razlikovaće se od primerka do primerka procesora. Kako se ova praksa nastavlja iz generacije u generaciju, verujemo da po sredi nije ušteda u procesu proizvodnje, već oslobađanje Intela odgovornosti prilikom overkloka. Iako je oduvek važilo pravilo da u slučaju overkloka garancija ne važi, u praksi je često bilo nemoguće dokazati da je neki procesor zapravo uništen na taj način.

Uvođenjem loše termoprovodne paste u proces proizvodnje, Intel se u velikoj meri obezbedio od zloupotrebe reklamacija, jer u praksi overklok dometi jedva dostižu za 300 megaherca viši radni takt i pri tom zahtevaju znatna novčana ulaganja, pa, pored otključanog procesora, treba računati i na kvalitetnu ploču sa Z čipsetom i vodeni rashladni sistem koji košta koliko i solidna ploča. Dakle, takav scenario je apsolutno neisplativ. Zato korisnicima kao jedino logično rešenje ostaje tzv. „delidovanje” procesora, odnosno uklanjanje metalnog poklopca i zamena fabričke paste nekom znatno kvalitetnijom ili čak tečnim metalom. Ovakav zahvat ostavlja vidljive tragove, pa je tako obrađen procesor automatski isključen iz garantnog roka.

Ova vrlo omražena mera konačno je dostigla vrhunac i maltene isključila, makar i samo pristojan, overklok iz priče o Intelovim procesorima. Ne, 300-400 megaherca više u odnosu na fabrički propisan takt apsolutno ne računamo u overklok u eri kada procesori rade na ovako visokim frekvencijama. Ove vrednosti su i pre deset godina smatrane skromnim, a kamoli danas. Zbog takvih odluka, Intel će vrlo brzo izgubiti naklonost entuzijasta, a procesore sa K sufiksom i ploče sa Z čipsetom neće imati kome da proda. Kad smo već kod čipseta, osvrnimo se i na njegove detalje.

Z(2/3)70

Pored desetkovanja mogućnosti za overklok, koje će pogoditi samo entuzijaste, Intel je sa Coffee Lake generacijom povukao još jedan, do ekstrema omražen potez, koji će pogoditi daleko više ljudi. Dosadašnja praksa da jedna generacija čipseta može da preživi dve generacije procesora sada je prekinuta. Coffee Lake procesori neće moći da rade sa Union Point čipsetima, čiji su prvi primerci predstavljeni pre manje od godinu dana.

Da nonsens bude veći, zadržano je isto LGA1151 podnožje kao i na prethodne dve generacije ploča, a novi procesori fizički mogu da se instaliraju na stare ploče i obrnuto, ali nijedna od tih kombinacija neće funkcionisati, u šta smo se lično uverili. Ovakav neviđeno bezobrazan potez Intel pravda potrebom da se koriste i oni pinovi u procesorskom podnožju koji do sada nisu imali nikakvu svrhu, a koji sada služe za dodatno napajanje procesora, usled povećanog broja jezgara. Ovako neubedljivo objašnjenje gubi svaki smisao kada se pomenu slabiji modeli, konkretno, i3 i Pentium modeli, koji su ništa drugo do preimenovani stariji i5 i i3 modeli, a koji takođe neće moći da funkcionišu sa starijim verzijama čipseta. Dakle, bolje ploče bi mogle da „istrpe” dodatnu potrošnju novih procesora (kao da nisu svesni da overklokovani stariji procesori troše znatno više od novih na defaultu) ili bi makar mogle da ugoste četvorojezgarne modele, što su proizvođači ploča, doduše nezvanično i sramežljivo, i nagoveštavali, ali im je Intel zabranio da uz nove BIOS-e pruže podršku za nove procesore, kako bi se dodatno ovajdio od prodaje novih čipseta.

E, kao šlag na tortu čitavom bezobrazluku Intela dolazi upravo novi čipset u svojoj najmoćnijoj iteraciji pod oznakom Z370. „Novi” je previše napisati čak i pod navodnicima, jer je Z370 apsolutno u svemu identičan prethodnom Z270 čipsetu. Ista DMI 3.0 (direct media interface) magistrala, isti broj PCI-E 3.0 linija (24), ali i ista uskraćenost da dve grafičke kartice mogu da se koriste u x16 režimu, jer je čipset zadužen samo za periferije, a Coffee Lake procesori i dalje raspolažu samo sa po 16 PCI-E linija. Važno je da Intel na sva zvona najavljuje Optane 2.0 tehnologiju, iako ni njena prva verzija još uvek ni u naznakama nije zaživela. Da se ne ponavljamo bez potrebe, o Optane tehnologiji detaljno smo pisali u februarskom broju (SK 2/2017), kada smo predstavili Kaby Lake generaciju i Z270 čipset. Suština je u tome da je to još jedan pokušaj da se mala količina brze memorije upotrebi za keširanje podataka skladišnih uređaja velikog kapaciteta, ali male brzine. Ova ideja je bliska hibridnim SSD/hard diskovima i u praksi se nije naročito pokazala, niti masovnije zaživela.

Iako čipset nije nov, ploče koje ga koriste jesu. Za potrebe testiranja poslužila su nam dva odlična primerka, prvenstveno prilagođena potrebama igrača.

Gigabyte Z370 Aorus Gaming 7

Naponska sekcija od deset faza i prosečno veliki hladnjaci očigledno nisu dovoljni da izvuku maksimum iz nekog 8700K procesora, pa je Gigabyte dodao i mali ventilator prečnika 30 milimetara na zadnji panel ploče kako bi poboljšao hlađenje naponske sekcije i dela ploče oko procesorskog podnožja, koje je krcato komponentama. Ipak, prilikom našeg testa, taj ventilator se nijednom nije uključio, niti je temperatura komponenata naponske sekcije ukazivala da za time ima potrebe, tako da pretpostavljamo da je tu isključivo za potrebe malo intenzivnijeg overkloka.

Elektromagnetno izolovani i mehanički ojačani memorijski i PEG slotovi pune dužine deluju ubedljivo, ali nam se položaj prvog i drugog M.2 slota nije dopao. Prvi je preblizu procesoru, pa mu čak ni integrisani hladnjak neće preterano pomoći u slučaju da se za hlađenje procesora koristi vazdušni kuler, dok se drugi M.2 slot nalazi tačno ispod prvog PCI-e slota, pa će dodatna grafička kartica bespotrebno zagrevati instalirani SSD uređaj. Srećom, ko nema potrebe za više od jednog M.2 uređaja, o zagrevanju neće morati da vodi računa ukoliko SSD instalira u treći slot, koji je znatno udaljen od najvećih toplotnih izvora.

Kome su potrebni klasični skladišni uređaji, na raspolaganju ima šest SATA konektora. Gigabyte je izgleda konačno napustio praksu implementacije SATA Expressa i U.2 konektora koji nisu zaživeli.

Mrežno rešenje je dvostruko, iako to nije čest slučaj kod ploča namenjenih igračima. Jedan od kontrolera je Intelov, dok je drugi najnovija iteracija Killer kontrolera sa oznakom E2500. Dok se mnogi spore oko toga kom se carstvu privoleti, Gigabyte je taj izbor ostavio krajnjem korisniku. Nažalost, teaming opcija ne postoji, tako da pun kapacitet dvostrukog mrežnog rešenja neće moći da bude ostvaren u potpunosti.

Zvučni sistem ne spada u vrhunska rešenja, ali se smatra trenutnim standardom za ploče namenjene igračima. Dakle, tu su Realtekov ALC1220 čip, Nichicon Fine Gold i WIMA audio-kondenzatori, kao i pozlaćeni audio-konektori i dva DAC-UP USB porta sa pozlaćenim konektorima, posebnom filtracijom signala i kontrolom napona, kako bi na eksterno pojačalo stigao kvalitetan signal.

Broj USB portova takođe je prosečan, ali dobro odmeren i raspoređen, dok Intelov Thunderbolt 3 kontroler brzine 40 gigabita postoji samo kao opcija koja se naknadno kupuje.

Overklok sekcija je skromna, ali, uzevši u obzir da ovaj model nije namenjen obaranju rekorda, niti je procesore ove generacije moguće znatnije overklokovati bez ekstremnih mera, sasvim je dovoljna za osnovne potrebe i automatski overklok. Prisutan je i statusni LED displej, koji će ukazati na eventualne greške prilikom podizanja sistema. Mesta se našlo i za dodatni clock generator, B-Clock, koji omogućava podešavanje BCLK vrednosti u koracima od 0,01 megaherca, ali je njegova upotrebna vrednost, kao i kod svih ostalih modela koji ga koriste, vrlo upitna i ograničena instaliranim komponentama.

LED šarenilo je neizostavan sastojak današnjih gejmerskih, ali i mnogih običnijih ploča, pa tako ni ovde nije izostalo. Izvedeno je preko već dobro poznatog RGB Fusion sistema sa 16,8 miliona nijansi, znatno više režima rada od konkurencije i individualno kontrolisanim delovima ploče, kome je dodata i podrška za RGBW LED trake i koji je u ovoj generaciji dodatno unapređen brojem svetlećih dioda i novim režimima rada. Naša topla preporuka je da budući vlasnici ne preteruju sa isprobavanjem da im se ne bi zavrtelo od tolikog bljeskanja različitih boja.

Ovaj model trenutno je najbolje što Gygabyte nudi za Coffee Lake platformu. Iako vrlo dobro opremljen, nije na nivou nekih od najboljih modela ranijih generacija. Ipak, čak i ovakav kakav je predstavlja odlično rešenje za najveći broj korisnika koji merkaju Intelov novitet.

MSI Z370 Gaming Pro Carbon AC

Ovaj model jedan je od boljih Z370 primeraka u MSI ponudi. Pločom dominiraju tamni tonovi u sivo-crnoj kombinaciji, a sivilo nestaje kada se mašina pusti u pogon i kada ispod masivnih hladnjaka krene da se probija šarena svetlost, po poslednjoj modi. Ni ovaj model nije uspeo da izbegne ovaj nakaradni trend, ali zažmurićemo na to (bukvalno) i posvetiti se tehničkim detaljima.

Naponska sekcija izvedena je u deset faza i pasivno je hlađena. Nije nam se dopalo to što su kondenzatori, koji inače spadaju među najkvalitetnije, postavljeni tik uz procesorsko podnožje. Odavno nismo videli da su na nekoj ploči oni ovako blizu postavljeni, što će neminovno ograničiti montažu nekih kulera, naročito zatvorenih vodenih sistema, kod kojih je baza bloka uvek šira od procesorskog podnožja. Budući vlasnici treba dobro da obrate pažnju na kompatibilnost pre kupovine.

Slotove za proširenje čine tri PCI-E slota pune dužine i tri PCI-E x1 slota. Prva dva PEG slota su elektromagnetno izolovana i mehanički ojačana kako bi bolje učvrstili masivne grafičke kartice, a isti oklop primetan je i na DIMM slotovima.

Povezivanje skladišnih uređaja omogućeno je putem šest SATA konektora, od kojih dva nisu postavljena pod uglom od 90 stepeni, što je za današnje standarde u ovoj klasi ploča jednostavno neprihvatljivo. U odnosu na prethodno opisan model, ovaj raspolaže sa svega dva M.2 konektora, od kojih samo onaj gornji, koji je (uprkos hladnjaku) izloženiji zagrevanju zbog blizine procesora, podržava uređaje od 110 milimetara, dok je donji ograničen na one sa maksimalnom dužinom od 80 milimetara.

Zvučna komponenta slična je Gigabyteovom rešenju i njenu okosnicu čini Realtekov ALC1220 zvučni procesor, ali je primetan izostanak DAC-UP USB konektora, koji većini gejmera uopšte i neće nedostajati. Za mrežu su zaduženi Intelovi kontroleri u vidu integrisanog gigabitnog LAN čipa i bežičnog modula u vidu eksterne Wi-Fi kartice koja se postavlja u neki od PCI-E slotova. Naravno, postoji identična verzija ploče i bez ovog detalja i AC sufiksa za one koji veruju samo kablu.

Fizički deo overklok sekcije u potpunosti je izostavljen, ali BIOS raspolaže detaljnim opcijama za tu namenu, mada sumnjamo da će one ikome biti od naročite koristi. Postavljanje Turbo vrednosti na maksimum na svim jezgrima jeste sve što se može očekivati od Coffee Lake procesora bez ozbiljnog sistema vodenog hlađenja, a čak i tada ti dometi neće biti znatno viši bez skidanja heat spreadera.

• • •

Iako nas raduje činjenica da je posle decenijske vladavine četvorojezgarnih procesora u mainstream segmentu konačno došao red na šestojezgarne modele, kafa koju nam je Intel servirao previše je gorka za naš ukus. Time su najviše pogođeni još uvek novopečeni vlasnici Kaby Lake mašina, koje je Intel tako bezočno prevario i uskratio im mogućnost kasnije nadogradnje, a sve to samo nekoliko meseci od kupovine.

Mnogo brzopletih odluka je doneto da bi se pariralo agresivnim Ryzen procesorima, i u tome se uspelo, jer će novi Core modeli ravnopravno moći da se nose sa njima, ali je takvim postupcima poljuljano poverenje korisnika, čije strpljenje Intel već godinama iskušava prodavanjem magle kao inovacije i ranije pomenutim ograničenjima po pitanju overkloka i izbora čipseta. Coffee Lake je ono što je Kaby Lake trebalo da bude od samog početka. Da Intel nije bio tako prepun samopouzdanja i verovao u nedodirljivost sopstvenih proizvoda, ova smena generacija mogla je da se obavi ranije i znatno elegantnije i bezbolnije. Ovako, to je samo iznuđen i brzoplet potez, dok se ne osvoji 10-nanometarski proizvodni proces i ponudi nešto zaista novo. Core arhitektura je sa sadašnjim proizvodnim procesom dostigla svoj maksimum, pa će naredna generacija morati da bude mnogo ubedljivija od par stotina megaherca višeg radnog takta i nepromenjene arhitekture. U suprotnom, Intelu jedino preostaje da dodaje jezgra ne bi li održao korak sa AMD-om, kao što je to sada radio.

Ako vam je mašina starija i potrebno vam je nešto novo, a hoćete baš Intel, dopašće vam se Coffee Lake. Ipak, moraćete da sačekate dok se ištancuje dovoljan broj procesora i čipseta, jer trenutno vlada njihova hronična nestašica. Svakako sačekajte slabije verzije čipseta, jer se Z370 i K procesori apsolutno ne isplate.

Vladimir TRAJKOVIĆ