Nebrojeni tehnički problemi nezavršene i neoptimizovane PC verzije novog Betmena naterali su me da igru okačim o klin i sačekam neko vreme pre kritičkog seciranja. Brus Vejn je redakcijski prijatelj – sevap je sačekati i ne tući ratnog druga po tabanima dok mu se ne pruži prilika da revidira stav, kako bi rekli na Golom otoku. Kad je posle mesec dana postalo jasno da će se proces reparacije PC verzije produžiti na avgust and beyond, naprasno mi je palo na pamet da igra postoji i na PlayStationu 4. I – eto nas...

Batman: Arkham Knight je četvrti Betmen iz Arkham serije, treći ako ne računamo Arkham: Origins koji je zamišljen kao prolog i hronološki smešten van glavne trodelne priče. Ujedno je i prva „next-gen” Betmen igra, ali eksperimenti s engineom, širinom sandbox prostora i globalno unapređenom grafikom izazvali su eksploziju u PC laboratoriji. Konzolna verzija je zato besprekorna i tehnički impresivna u toj meri da se može reći da je uspešno pomerila prag vizuelnog kvaliteta na crnim kutijama nove generacije.

Arkamški vitez počinje Džokerovom kremacijom koja vam odmah torpeduje sumnje po pitanju kraja (hronološki) prethodne igre (Arkham City). Da, u tajmlajnu igre klovnovski princ kriminala je zaista mrtav, ali to ne znači da ga nema – kao posledica izlaganju toksinima koje je Scarecrow namenio populaciji Gotama, Betmenu počinje da se priviđa Džoker, koji će ga u formi prikaze pratiti kroz gotovo ceo tok igre. Luk Skajvoker mu i dalje pozajmljuje svoj fantastični glas koji vam poput svrdla buši glavu monolozima, sarkastičnim trolovanjem i komentarisanjem svake situacije u koju upadnete. Džoker je mrtav, živeo Džoker!

Zaplet novog Betmena ovoga puta u fokus baca Strašilo (Scarecrow), supernegativca koji je rešio da otruje Gotam i okolinu. U tom zlom planu asistiraju mu Two-face, Pingvin i Arkham Knight, novi misteriozni negativac koji poznaje sve intimne tajne našeg krstaša s plaštom. Bojno polje, dakle, prvi put zaprema kompletan Gotam, urađen u perfektnoj sandbox formi i nabijen stvarima i opcionalnim sadržajima koji će vam uspešno skretati pažnju s glavnog toka priče. Najkrupniji sporedni segment ponovo su Riddlerove zagonetke, zabiberene, zakukuljene i namenjene perfekcionistima koji jure stopostotni skor u prelasku igre. Sastavni deo igre je i day-1 DLC u kojem igrate kao Harley Quinn u jednosatnoj misiji koja predstavlja prolog za osnovnu priču. U međuvremenu je izašao i Catwoman DLC, ali tada mi je već bilo dosta lomatanja po krovovima po kišnoj noći bez kraja.

Najznačajnija gameplay novina je „betmobil”. Ta motorna ikona iz stripova i filmova o tamnom vitezu prilično je uspešno implementirana s tehničke strane, ali u kontekstu gejmpleja vrlo brzo počinje da formira negativan utisak. Zašto? Zato što vam ga autori nabijaju na nos u svakoj prilici. Betmobil nije namenjen prostom kretanju ulicama Gotama jer ste podjednako brzi i efikasni i skakanjem s krova na krov, jezdenjem po vazduhu i korišćenjem kuke za kačenje. Betmobil ćete pre svega koristiti za borbu s robotizovanim tenkovima. Držanjem levog triggera na kontroleru auto se trenutno transformiše iz „limuzina” moda u borbeni mod s manjom brzinom kretanja, ali s mogućnošću za strejf i otvaranje vatre. To zvuči OK dok ne provalite da je grad pun tenkova i da vas igra stalno stavlja pred svršen čin, to jest u skriptovanim scenama svaki čas vas suočava sa sve snažnijim oklopnim odredima. Škrgut zuba, ali ajde... A onda ćete u jednom trenutku biti prisiljeni da „betmobil” koristite u rešavanju terenskih puzzli koje otvaraju prolaz za dalje napredovanje – ispaljivanje vučne kuke, pozicioniranje, šlajfovanje u rikverc, precizni manevri, WTF? Fascinirani sopstvenom kreacijom, autori igre su izgubili kompas u pogledu mere i smisla svog novog čeda pa vas kljukaju „betmobilom” kao što se guske u Mošorinu kljukaju kukuruzom i guraju vam ga u lice kao što vas mladi roditelji zatrpavaju slikama svoje friške bebe.

Ako zanemarimo dosadni „betmobil”, videćemo da je ostatak igre gotovo savršen s mehaničke i konceptualne strane. Sloboda akcije, kretanja, biranja cilja i fokusiranja na nebitne stvari gotovo je neograničena. Tu je, naravno, nova doza borbenih poteza i gadžeta, kao i redizajnirani sistem napredovanja po nivoima i budženja osobina bet-odela, betmobila i druge opreme. Detektivski mod, rekonstruisanje scena na mestu zločina i druge istražne radnje sada pružaju mnogo više varijacija i daju vam snažan uvid u detektivsku stranu Betmenove ličnosti. Evidentno je da je na Arkham Knight potrošeno mnogo više novca i uloženo više truda nego u prethodne nastavke – velika je šteta što za je rad na PC verziji angažovan spoljni studio (Iron Galaxy Studios) koji je kapitalno ukakio motku i ubacio kestenje u vatru iz koje će morati da ih izvadi Rocksteady ekipa.

Bez obzira na to da li Arkham igre posmatramo kao trilogiju ili kvadrologiju, nekako se nameće zaključak da je prva igra zapravo najbolja. Batman: Arkham Asylum nudi rafinisanu, perfektnu suštinu onoga što Betmen realno predstavlja. Nekako mi se čini da se „otvaranjem horizonata” i stavljanjem Šišmiša u sve šira sandbox okruženja gubi ona klaustrofobična srž mitologije o tamnom vitezu. Sve ovo, naravno, ima veze s ličnim poimanjem Betmena, to jest s vremenom i medijumom u kojem ste prvi put došli u dodir s njim. Za mene će Betmen uvek ostati Betmen iz bronzane ere stripova koje sam čitao u „Eks almanahu” tokom osamdesetih godina prošlog veka. Možda vaš Betmen ima facu Džordža Klunija, Kristijana Bejla ili, bože sakloni, Bena Afleka? U tom slučaju, primite moje saučešće, lol.

Miodrag KUZMANOVIĆ