Kao i Gunpoint od koga vodi poreklo, Ronin je delo jednog čoveka, ako izuzmemo grafičara i muzičara. Prateća radnja se servira u tekstualnom obliku između blokova misija i svedena je na minimum. Iz tih šturih informacija saznajemo da se ispod naziva ove igre krije priča o devojčurku koji ostaje bez oca za čiju je smrt odgovorno petoro čelnika bezimene korporacije. Iako se to eksplicitno ne pominje, po svemu sudeći radi se o članovima njene uže familije, a pošto reči „osveta” i „krv” retko idu jedno bez drugog, lako je naslutiti krajnji cilj – sekvencijalna eliminacija meta, u stilu Neveste iz filma Kill Bill. Igra je za sada dostupna samo na Windows platformi, ali su najavljene i verzije za OS X, Linux, PS4 i Vitu, a čudno je što se na tom spisku ne nalazi i Android jer su interfejs i igračka mehanika očigledno predviđeni za tablete sa multitouch ekranima.

Potezna platformska igra sa logičkim elementima? Zvuči šašavo, ali je istinito. Na prvi pogled, Ronin deluje kao standardna dvodimenzionalna indie platforma, ali će već prvi susret sa protivnicima otkriti mehaniku koja ovu igru izdvaja iz te grupe. Dok se kretanje kroz nivoe, koje uključuje šunjanje i uobičajeno pentranje po platformama, odvija u realnom vremenu, okršaji sa negativcima su izvedeni u poteznom maniru, bez vremenskog ograničenja. Ovakav pristup izlizanoj formi prouzrokovao je i nestandardnu kontrolnu šemu te je za navikavanje na komande i njihove posledice potrebno više vremena nego što se očekuje od jedne igre koja je namenjena casual publici. Naime, čak je i izvođenje najobičnijeg skoka usložnjeno time što se držanjem levog dugmeta miša bira ugao, odnosno putanja skoka. U Wormsima, na primer, ovaj metod funkcioniše besprekorno, ali je u Roninu nerafinisan i nikada niste sigurni da li će devojka kojom upravljate stvarno da završi na tačno onom mestu ka kom ste je uputili.

Naša mala heroina ima pristup raznim skillovima koji se zarađuju isključivo kompletiranjem sekundarnih ciljeva (izbegavanje napada na civile, deaktivacija alarma i slično). Sposobnosti kojima može da se „opremi” su bacanje katane na mete van melee domašaja, teleport ka udaljenom protivniku, kiša šurikena kao i stealth vešanje protivnika na plafon (sasvim sigurno sudbina koju mnogi priželjkuju izvesnom JČ). Akumulacija ovih sposobnosti je apsolutni prioritet jer se završetak kasnijih misija, u slučaju da u njih pođete samo sa osnovnim setom, graniči sa nemogućim. Uspešno izvođenje komboa puni limit break skalu koja otvara mogućnost vezivanja dve radnje za redom što daje priliku za kratak, ali preko potreban predah.

Igra je rastegnuta na petnaest progresivno sve težih nivoa, prepunih protivnika koji jedva čekaju da vas podvrgnu jednom „brijanju sa izbrijavanjem”. Pored običnih radnika obezbeđenja koji ne predstavljaju veću opasnost i padaju nakon jednog primljenog udarca, tu su i posebni protivnici kao što su samuraji-kiborzi i roboti koji imaju mogućnost otvaranja paljbe tokom dva uzastopna poteza čije će prisustvo pošteno da vas namuči jer zahteva dublje, „šahovsko” planiranje nekoliko poteza unapred. Na određenim nivoima potrebno je hakovati niz raštrkanih terminala i to po tačno predviđenom redosledu uz nadiruće talase novih protivnika, što još više komplikuje stvari. Naravno, čak i trenutak neopreznosti dovodi do uključivanja alarma, nakon čega nivo biva pretrpan protivnicima koji nišane svojih puca usmeravaju ka vama, što na ekranu izgleda kao masa rejvera opremljenih laserskim pointerima koji su pojeli previše droge. Kada obavite primarni cilj, misija se tu ne završava – potrebno je naći izlaz iz zgrade i uteći na motoru baš kao u voljenom Saboteuru 2 (kad smo već kod poređenja sa starim legendama, način upotrebe mnogobrojnih liftova neodoljivo podseća na Elevator Action, a zajedno sa hakovanjem i na Impossible Mission), mada zbog prostornih prepreka ponekad čak i to predstavlja noćnu moru uprkos tome što ste prethodno potamanili sve protivnike. Ako svemu tome dodamo i činjenicu da je manevarski prostor izuzetno limitiran i jedan primljeni pogodak znači i povratak na poslednji checkpoint, stiče se utisak da je akcenat pretežno stavljen na trial & error, a ne na igračevo umeće.

Kao što se da videti iz priloženih slika, Ronina krasi vizuelni minimalizam, a kolorit, dizajn likova i efekti neodoljivo podsećaju na legendarni Another World. Primenjena grafička rešenja pozitivno su se odrazila i na hardversku zahtevnost, pa će igra bez problema da radi i na šporetu. Framerate je zakucan na 30 FPS i bez obzira na to što se ne radi o nekom 3D naslovu sa slobodnom rotacijom kamere u prostoru i svime što ide uz to, i te kako remeti uživanje u igranju osobama sa osetljivim vidom (pogotovo ćoravom potpisniku ovih redova). Muzičke teme variraju od elektro-ambijentalnih do „pumpajućih” tehno numera i svojim kvalitetom izuzetno doprinose atmosferi, mada je moglo da ih bude i više. Posebno je simpatična neprimereno vesela muzika koja svira u liftu tokom kratke pauze između dva masakra.

Ograničena sloboda pri premošćavanju prepreka svrstava Roninov gameplay u linearnu kategoriju, ali praćenje te imaginarne linije često rezultuje maestralno „režiranim” akcionim sekvencama. Nerealni skokovi, izbegavanje kiše metaka koji dopiru sa svih strana, munjevito seckanje protivnika i sve to u jednom potezu – bez obzira na prostu grafiku, u pojedinim trenucima dešavanja na ekranu izgledaju kao scene istrgnute iz nekog akcionog blokbastera. Odmereno izazovna (osim par „koski” kao što je borba sa bossom u disko tornju), taman toliko da vas ne preznoji i iznervira, uprkos manjku inventivnosti, ova igra predstavlja solidan izvor kratkotrajne zabave za sparne letnje dane kada mozak i onako nije u stanju da obradi nešto iole komplikovanije. Najkrupniji nedostatak igre je njena dužina: taman kad se pošteno zagrejete, ugledaćete završne kadrove.

Jan ČMELIK