Možda ne bi bilo fer reći da je Obsidian Entertainment okinuo na ispitu zrelosti, ali činjenica da im je prvi potpuno samostalan proizvod ispao ovako „meh” sugeriše vlagu iza ušiju. Fergus Urkhvart i Kris Evelon, eksperti za produbljivanje tuđe imaginacije kroz kreaciju nastavaka i ekspanzija (pre svega) Biowareovih igara, nisu se najbolje snašli kada je od nule valjalo kreirati sopstveno intelektualno vlasništvo. Well, barem nema razloga da budete zabrinuti za Fallout: New Vegas. Obsidianu uzde čvrsto drži Bethesda, a u razvoju ne koriste sopstvenu tehnologiju; glasni thud! o tlo u stilu Alpha Protocola neće se ponoviti na jesen...Alpha Protocol je akcioni špijunski RPG, naslov koji kombinuje pucanje u trećem licu, modifikaciju osobina vašeg lika i manipulaciju oružjem, opremom i međuljudskim odnosima sa NPC karakterima. Igra u najvećoj meri podseća na mutantnog križanca Mass Effecta i Deus Exa, ali u odnosu na svoje genetske donatore posrće na svim poljima osim literarnog. Porazne tehničke karakteristike i potpuno nemaštovitu akcionu komponentu igre kompenzuju solidna i provokativna špijunska priča i vrlo dobro rešen sistem dijaloga i dijaloških odluka. Nelinearnost u odnosima sa drugim likovima, mogućnost odlučivanja ko će živeti a ko umreti, te blago račvanje priče povezano s tim osiguravaju značajan replay value za svakog igrača koji bi igri oprostio gigantske nedostatke u tehničkim sferama. Da krenemo od dobrih vesti... Špijunska oblanda koja čini literarnu osnovu igre crpi inspiraciju iz modernih eskapada Džeka Bauera i Džejsona Borna, sa glavnim negativcem koji, za promenu, nije ruski nacionalista niti muslimanski fundamentalista. No sir, primarni antagonista igre i pretnja svetskom miru jeste američka kompanija, tačnije privatni „military contractor” po imenu Halbech. Svaka sličnost sa zloglasnim Haliburtonom iz ere Džordža Buša Mlađeg je, naravno, namerna. Majkl Tornton, novoregrutovani operativac Alpha Protocola, megatajne black-ops agencije američke vlade, dobiće priliku da se suoči sa izazovom koji pruža bezobzirni konglomerat koji raspiruje sukobe širom sveta zarad porasta vrednosti sopstvenih akcija.Iako sistem misionih čvorišta i slobodnog izbora zadatka (od nekoliko ponuđenih) sugeriše nelinearnost, Alpha Protocol je na ovom polju veoma rigidan. Jedino pravo račvanje vezano je za dijaloške izbore pri skriptovanim NPC kontaktima, koje vam daje ili oduzima priliku da radite ili se borite protiv određenih likova. Na primer, ako na koncu prve serije misija poštedite život arapskom terorističkom lideru, on će vas zauzvrat puniti informacijama i davati vam različite asistencije u narednim misijama. Ovo igri daje svojevrsnu kozmetičku nelinearnost: misije su u svakom slučaju iste, ali story oblanda i dijalozi mogu znatno da variraju. Rolplejerima koji će ovo igrati zbog priče i odnosa sa likovima Alpha Protocol imaće potencijal da bude relativno svež kroz više od dva prelaska igre. Kada kažemo da su tehničke karakteristike igre porazne, mislimo da su zaista beznadežno loše. Alpha Protocol, bez obzira na Unreal 3 engine, posmatrano kao statičan screenshot, izgleda kao nešto što bi izazvalo mlak „OK” pre pet do sedam godina, ali kada stvari bacimo u pokret, dobijamo prizor prave katastrofe. Animacija vašeg lika, pogotovu kada čučeći trčkara/šunja se, gotovo je burleskna, a ništa bolje nije izvedeno ni kretanje protivnika. Cela stvar je vrlo, vrlo jadna i čemerna, pogotovo u PC verziji koja po hardverskoj zahtevnosti i zaglupljivanju kamere pri brzoj rotaciji pogleda sugeriše da je tokom razvoja imala manji prioritet od konzolnih. Oponentski AI, tačnije njegovo potpuno odsustvo, izlišnim čini sve finije aspekte borbene i RPG mehanike. Modifikacija oružja delovima sa crne berze, korišćenje veština iz Skill drvceta (koje je blatantna kopija onog iz Mass Effect igara), pa čak i zauzimanje zaklona tokom najvećeg dela igre potpuno su nepotrebni. Stealth sistem u igri takođe je krajnje neupotrebljiv: iako (teorijski) igru možete završiti a da nikog ne ubijete – eliminišući protivnike pesnicama i uspavljujućim strelicama, njakanje sa inkonzistentnom i rogobatnom mehanikom šunjanja predstavlja ogromnu gnjavažu. Ako ste od Alpha Protocola očekivali da bude makar malo nalik Splinter Cellu, prevarili ste se iz korena. Najveći problem sa Alpha Protocolom, međutim, leži u fragmentu gameplay mehanike koji se tiče obaveznih mini-igara. Obijanje mehaničkih brava, hakovanje terminala i prespajanje elektronike kod alarmnih sistema radićete po nekoliko puta u svakoj misiji, rešavajući refleksno-percepcione puzzleove koje se ne mogu preskočiti niti zaobići. Ovo je, naravno, totalni, parališući horor i potencijalno najveći razlog za odustajanje od daljeg igranja. Zamislite, recimo, ugođaj koji bi pružao Far Cry 2 kada bi zatezanje hladnjaka na vozilu bilo urađeno u formi refleksne mini-igre i steći ćete utisak o magnitudi mini-katastrofe koju igra pruža na gameplay planu. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
