Zamišljena kao trodelna avanturistička horor saga, Darkness Within je, nepune tri godine nakon prvenca u formi mystolike, node-based avanture (Darkness Within: In Pursuit of Loath Nolder), ovih dana dobio i svoj planirani nastavak, i to bez obzira na probleme oko pomeranja datuma izbacivanja igre i promene izdavača (Iceberg Interactive umesto Lighthouse Interactivea). Nastavak priče o Hauardu E. Loreidu, koji se u prvom delu dao u potragu za odmetnutim privatnim detektivom Loatom Nolderom, nakon što je ovaj posetio ko zna koje sve ponore pakla i ludila, The Dark Lineage našeg junaka zatiče u duševnoj bolnici nekoliko trenutaka pre sumnjive operacije u najmračnijem kutku ludnice. Budite se nakon neodređenog vremena u brvnari okovanoj snežnom olujom u neidentifikovanom bespuću. Od svog spasioca, koga ste proganjali u prvom delu igre, dobijate instrukcije da odgovore na novu porciju užasa (ali i onu sopstvenog porekla) potražite u obližnjem negostoljubivom gradiću Arkamendu...

Kao i prva igra, i nastavak Darkness Withina direktno je inspirisan i u potpunosti se i bez uvijanja oslanja na mitos majstora horora H. P. Lavkrafta. Drevne legende i košmari, čudovišni gospodari iz drugih dimenzija, opskurni gradići sa prestrašenim građanima, fanatični kultovi u službi pandimenzionalnih čudovišta, utvare od čijeg prisustva srce silazi u pete i večiti mrak koji pada kao ukleta koprena preko svega ovoga jesu standardne karte u jednom pravcu direktno u dementnu psihu gos’n Lavkrafta, koji je svojim bizarnim vizijama bio najmanje jedan vek ispred svog vremena. Sablasni šapat i šumovi koji vas dozivaju iza mračnih ćoškova, konstantna tmina koja izaziva sasvim opipljivu jezu dok istražujete samotne lokacije, igrive noćne more koje stvaraju autentičnu nelagodu, dnevnici nesrećnika koji su ta mesta posetili pre vas, njihovi smrznuti leševi i krici u noći, avetinjske ulice Arkamenda i njegovi zabranjeni i zaboravljeni sokaci, a sve to potkovano sjajnim grafičkim i zvučnim trikovima, čine da nastavak Darkness Withina (uključujući čak i dizajn samog omota igre) igrača čini jednim velikim sunđerom koji treba da svu tu jezu, nelagodnost i morbidarije upija sa narkomanskim žarom ljubitelja žanra. Naročito ako se igra konzumira u mrklom mraku i sa pojačanim tonom (po mogućstvu uz prigodne atmosferske prilike napolju kao što su kiša, grmljavina i sevanje ili barem hučanje vetra).

Besprekorna atmosfera out of the way, meso igre čini posećivanje mnogobrojnih (ali previše sličnih) lokacija, namerno usporenog tempa, sa daleko većim fokusom na laganom istraživanju i utisku da pukim „noge moje, ra’te šta znate” bežanjem nećete uspeti da umaknete nekom užasu koje čuči iza ćoška. Pored upotrebe predmeta i sporadične interakcije sa malobrojnim likovima koji su raspoloženi za priču, jedan od najvažnijih činilaca vaše istrage tiče se intenzivnog čitanja raznoraznih pisama, poruka, knjiga i drugih dokumenata koji bi trebalo da pomognu u otkrivanju misterije.

Iako ovako pasivan način produbljivanja priče polako izlazi iz trenda (naročito ako se uporedi s fantastičnim mental echo segmentima iz podjednako upečatljivog Cryostasisa), autori Darkness Withina 2 su, srećom, ponovo ubacili mogućnost proizvoljnog ispitivanja prikupljene dokumentacije. Ovo se odnosi na podvlačenje bitnih referenci i pojmova u tekstu, koji se zatim smeštaju u Hauardov dnevnik, gde dalje mogu međusobno da se kombinuju u cilju otkrivanja novih informacija ili smernica za nastavak igranja. Same zagonetke su opskurne i dobro osmišljene, ali sa čestim situacijama u kojima nećete biti baš sigurni šta se od vas tačno dalje očekuje, pa vam ne gine često posećivanje već posećenih lokacija i likova, u nadi da su se negde neki trigger ili skripta okinuli i omogućili odmotavanja radnje.

Glavna tehnička novina nastavka odnosi se na full slobodno kretanje iz perspektive prvog lica (za razliku od ograničeng kretanja po mreži čvorova unutar scena iz prvog dela), pri čemu igra strogo ostaje u domenu nativnog avanturističkog žanra, ne koketirajući sa pucačkim i inim akcionim potencijalima FPS izvođenja. Grafika je vrlo dobra, sa veštom primenom blagog blurovanja i umekšavanja udaljenih objekata i maestralnim delom kôda zaduženim za svetlosne efekte, što na ekranu stvara volšebnu igru senki i svetla kad god potegnete stari fenjer ili baterijsku lampu, dodatno pumpajući besprekorno napetu atmosferu. Nažalost, kada se čula budu navikla na ovo, svoju ružnu glavu dižu nedostaci enginea, za koji je jasno da je ipak delo poluamaterskog studija. Preterano uniforman i jednoličan izgled lokacija, prečesto ponavljanje jednih te istih patterna tekstura i grafičkih elemenata izazivaju prejak osećaj monotonosti prilikom dužeg igranja, ali šampion strave, koji bi oznojio i samog Lavkrafta, svakako su grozomorne animacije kretanja NPC likova, koji opravdano izazivaju zdravu sumnju da i njih pokreće isti motor koji će vam upriličiti onako kvalitetan svetlosno-senkoviti spektakl. Glasovni glumci ostavljaju tek za nijansu bolji utisak, ali su autori, na svu sreću, u produkciju muzike i sablasnih zvukova uložili mnogo više napora i truda, što je i te kako važno za ostvarenje koje igra na kartu jake atmosfere.

Bespreskorna atmosfera i gotovo fanatična potreba da se lavkraftovske vizije što vernije prenesu na medij video igara na jednom tasu, kao i prečesta repetativnost i monotonost igre koja vapi za kvalitetnijim i bolje uobličenim scenarijem na drugom čine Darkness Within 2 avanturom koju je teško i preporučiti i odbaciti, pa će odluka najviše zavisiti od vaših afiniteta kada su u pitanju radovi pomenutog autora.

Aleksandar DINIĆ