Privatnost na Internetu (1)

Sprega dva „Velika brata”

Još od svog nastanka pa do danas društvo opstaje zahvaljujući regulaciji. Na taj način sprečava se haos koji bi postojao da nema institucija koje definišu dozvoljeno ponašanje, tj. propisuju pravila igre. Oni koji vrše regulaciju, u stvari, imaju moć koja se ponekad, a naročito u doba Interneta, ne zasniva samo na monopolu sile već i na posedovanju informacija.

Vladari su odvajkada imali brojne insajdere i državna njuškala kako bi znali šta podanici rade ili misle, ali nikada nisu mogli da zavire u intimu i spoznaju navike, želje, potrebe, interesovanja i razmišljanja ljudi kao što to mogu danas. Međutim, država i njena vlast postali su mlađi i nemoćniji od ona dva „velika brata” koji nas gledaju. Tako je bar u demokratskim, mahom zapadnim društvima, gde provajderi i druge privatne kompanije imaju svoje lupe nad ličnim kompjuterima svih svojih korisnika. U savremenom društvu najvažniji izvor moći predstavlja informacija, tako da je sivo, maglovito tržište dragocenih podataka teren na kome igraju najmoćniji igrači.

Različiti tipovi informacija zanimaju različite institucije moći – privatne i državne, tako da su i motivi njihovog sakupljanja različiti. U nekim zemljama sprega vlasti i preduzetništva je jača, jer su ciljevi komplementarni (Ujedinjeno kraljevstvo). Drugde, situacija zavisi od političkih snaga na vlasti, tj. od programskog stava određene partije, tako da je u mnogim državama stanje vezano za ovu problematiku, uključujući tu i zakone na snazi i (ne)reagovanje na Orvelovske ispade, rezultat trenutnog odnosa moći suprotstavljenih strana u ratu za elektronsku intimu. Ipak, opšti utisak je pesimističan: zapadna civilizacija kreće se u pravcu društva u kome ima malo tajni. Sve se pretvara u jednu veliku reklamu i svet nalik onom predstavljenom u crtanoj seriji Futurama, gde je advertising našao put i do snova. Industrija želi da zna o potrošaču i ono što on ne želi da se zna. Nije više cilj emitovati reklamu, cilj je servirati je samo kupcu – spojiti reklamu sa prodajom.

Dublji pogled na ophođenje države prema Internetu, kao i na sve učesnike u procesima vezanim za njega, mnogo govori o samoj državi. Kada je o diktaturama reč, tu su stvari mnogo ogoljenije – „brižne i dobronamerne” vlasti cenzurišu svaki komad informacije koja baca senku na njihovo delovanje. Licemerni izgovor uvek je isti: na taj način oni štite građane ili, jednostavnije, zabranjuju slobodno, kritičko mišljenje. Dok demokratski sistemi dopuštaju apsolutnu slobodu u online ponašanju, uz cenu špijuniranja u većoj ili nadzora u manjoj meri, autoritarni se odlučuju za prevenciju. Razlog ovako različitim taktikama leži u motivima. Ne treba se zavaravati da su demokratske države na stanovištu online liberalnosti zato što je tako humano, tj. zato što je pristup Internetu univerzalno ljudsko pravo. Istina je sasvim drukčija: način i stepen regulacije i nadzora online aktivnosti svih učesnika u internet procesima proizvod su ekonomsko-državnog utemeljenja određene zemlje. Ili, jednostavnije, ako caruje ekstremni etatizam, državni interes će biti zabrana slobodoumnog mišljenja koje ga može ugroziti, a ako je država bazirana na slobodnom tržištu, a nosioci ekonomije su privatni preduzetnici, onda će biti prosperitetnije da korisnici imaju punu slobodu izbora.

Znači, u demokratijama nema internet cenzure i to ne zbog same demokratije nego zbog kamena temeljca takvog društva: privatne industrije. Ali, u ovom dobru postoji jedno zlo: kada nema cenzure, ima nadzora i besumučnog sakupljanja informacija. Dovoljno je proanalizirati samo prosečan tekst „uslova korišćenja”, do kog se može stići putem onih linkova napisanih malim slovima, koje niko sem privacy geekova i ne čita. Ti uslovi su odbrana od tužbi, jer svaki klik predstavlja pristanak na sve što tamo piše, često i više, bez obzira na to da li neko može izdržati da pročita i samo uvod jednog takvog teksta.

Posećivali sajt za vremensku prognozu ili neku online prodavnicu, bićete uveravani da su vaši podaci sigurni i anonimni. Nema nikakvog razloga za brigu, samo će svaka vaša poseta i klik biti zabeleženi, kao i vaš preferirani browser, operativni sitem, ponekad i zemlja i mesto boravka, naravno IP adresa, i, na kraju, email i sve drugo što unesete. Sve sem poslednjeg zove se non-personal (!) data. A onda sve to, zajedno sa personalnim podacima, može biti prodato trećoj ili četvrtoj strani koja će možda te informacije proslediti dalje ili će vas bombardovati reklamama. Pre mesec dana kupili ste patike, sada vas na sajtu za vremensku prognozu čeka reklama za noviji model, a vi treba da budete zabezeknuti i oduševljeni „vrlim novim Internetom”. I sve se to marketinški i politički korektno, fensi, zove Behavioral Targeting. Naravno, nema razloga za brigu, jer se u onim uslovima koje niko ne čita korisnik uverava da nema mesta panici jer su kompanije kojima se „ustupaju” informacije pažljivo birane. Ako iz nekog čudnog razloga (recimo pripadanja nekoj sekti) korisnik ne želi da njegove informacije budu dostupne trećoj strani, on navodno može jednostavno da zaštiti svoju privatnost: kada je o nekim sajtovima reč, samo mora da obavesti datu kompaniju slanjem FIZIČKE pošte na FIZIČKU adresu, negde u belom svetu! Jasna taktika koja će odvratiti mnoge korisnike. Dalje, uslovi uglavnom kažu da su informacije anonimne, samo što se ponekad mogu iskoristi da bi korisnik bio identifikovan... ako neko „lepo” zamoli vlasnika tih podataka. Na primer, Kina, koja je pohapsila političke protivnike zahvaljujući pomoći čelnika Yahooa koji su u zamenu za privilegovan položaj na internet tržištu najmnogoljudnije zemlje otkrili identitet tih ljudi. Ti borci za fundamentalne građanske slobode završili su „na lomači” upravo zahvaljujući kompaniji iz države koja im je bila uzor. Ili, kada je udruženjima RIAA i MPAA potrebno novo žrtveno jagnje na oltaru copyrighta, provajderi će biti više nego voljni da identifikuju nesrećnika. Sve je to zakonski uređeno, tako da korisniku ne preostaje ništa drugo nego da radi na dobijanju prefiksa „napredni”. Inače, ako dođe do narušavanja sigurnosnog integriteta baze, sajtovi će obavestiti korisnike o tome samo ako to nađu za shodno! Ono što smo ranije istakli, ponovo ćemo konstatovati: svaki entitet moći želi podatke o korisnicima Interneta, samo su motivi različiti: politički progon ili profit.

Vreme jednostavnih kolačića i kontekstnih oglasa prolazi, novi trend je pomenuti Behavioral Targeting. Razlika između dve tehnike je u tome da li se orijentišu na sadržaj ili individuu. Reklame u skladu sa kontekstom gađaju ciljnu grupu, a one proistekle iz tehnike praćenja ponašanja namenjene su dotičnoj, konkretnoj osobi. U praksi to može da izgleda ovako: osoba A na sajtu za vremensku progonozu vidi reklamu za garnišne jer je skoro kupovala zavese, dok osoba B na istoj toj web lokaciji u isto vreme ima prilike da se upozna sa širokim asortimanom šarenih pertli za patike koje je nedavno kupila. Iz primera se jasno vidi otkud potiče zabrinost za privatnost korisnika. Behavioral Targeting je zasnovan na praćenju online ponašanja: browsing navike (najposećeniji sajtovi, dnevne rutine, vremensko zadržavanje, doba dana...), unošenje pojma za pretragu, istorija posećenih sajtova... Tako se otkriva najzanimljiviji sadržaj za svakog specifičnog korisnika, a kompanije spoznaju navike ljudi bolje od njih samih. Studije su pokazale da je ova metoda uspešnija od kontekstualne.

Evropska komisija na sve to već neko vreme mršti obrve, ali nije urađeno dovoljno. Država u EU koja prednjači u tolerisanju narušavanja privatnosti je, gle čuda, i demokratija sa najvećim nadzorom građana na svetu – Ujedinjeno kraljevstvo. Tamo je British Telecom (BT) sarađivao sa američkom kompanijom Phorm, koja je razvila advertising sistem po imenu Webwise baziran na Behavioral Targetingu. Iako ilegalan, sistem je u primeni u saradnji sa BT. Wikimedia (u čijem je vlasništvu i Wikipedia), Amazon i mnogi drugi zahtevaju da se izopšte iz Webwise sistema jer ga smatraju špijuniranjem. Phorm je bio primoran da prizna da je menjao sadržaj teksta o svom sistemu na Wikipediji u svoju korist. Evropska komisija je u pisanom ratu sa Englezima već neko vreme, ali nije ta država džabe kolevka kapitalizma. Phorm je sarađivao i sa većim američkim provajderima, ali u Engleskoj pod svojim nadzorom ima više od 70 odsto korisnika.

Ima mnogo ovakvih primera, a sporovi se uglavnom završavaju kompromisom, koji ne ide baš u korist zagovornika privatnosti. Na primer, Google nudi opciju Opt-out korisnicima koji ne žele da budu „meta”. To znači da su svi registrovani korisnici podložni Behavioral Targetingu, a da se iz njega mogu i isključiti, što radi manje od jednog procenta. Protivnici ove metode traže Opt-in metod, što bi značilo da su korisnici automatski van sistema, a da mogu izabrati da se uključe. Naravno, nijedna kompanija neće tako nešto dobrovoljno uraditi, jer i uz najuspešniju moguću kampanju promovisanja prednosti Behavioral Targetinga, broj korisnika neće dostići aktuelni procenat.

Ivan VESIĆ