Korišćenjem iskrivljene, parareligiozne metode, pojavom Grand Theft Autoa 4, računanje vremena u sferi entertainment industrije možemo mirne duše setovati na nulu. April 2008. godine, odnosno nulti mesec nulte godine, jeste trenutak u vremenu kada je jedna igra postavila do tada nezamisliv rekord: najveći i najprofitabilniji launch u kompletnoj istoriji zabave. Da, zabave. GTA IV je oborio rekorde holivudskih blokbastera, muzičkih albuma, TV premijera, pozorišnih predstava i bilo čega drugog. „Gospodar prstenova”, „Spajdermen”, Britni Spirs, Madona, Opra Vinfri, „Lost”, „Pokemoni”, Mario, World of Warcraft, Minimaks, Paja Patak, „Prohujalo sa vihorom” i ostali mainstream produkti koji vam mogu pasti na pamet ostvarili su manju zaradu i dobili manju medijsku pažnju od jedne igre. Prosta matematika sugeriše da će GTA V biti veći od sledećih olimpijskih igara, što je pomisao koja plaši i oduševljava.

Globalna pobeda sa nemerljivim značajem ipak ostaje u senci intermedijskog trijumfa kvaliteta nad kežualštinom. Den Hauser, jedan od bosova Rockstar Gamesa, u interjvuu „Njujork metrou” ovo je objasnio na prilično plastičan način: „F*** all this stuff about casual gaming. I think people still want games that are groundbreaking...” Mi se slažemo i nadamo da će vreme pokazati da je bio u pravu, i da će svetska pomama za Mariom, Wii Fitom i ostalim megaprodavanim trešom za celu porodicu, psa, hrčka, snaju, šurnjaju, dedu u atlet-majici i hozntregerima u istoriji biti zapamćena kao privremeno ludilo bez većeg uticaja na formu evolucije igračke industrije.

Korak niže na lestvici pobeda ovog vanserijskog naslova tiče se borbe sa starijom braćom i ostalim open-world igrama: u svakom relevantnom pogledu, GTA IV je bolji, lepši, potpuniji i izazovniji od prethodnih nastavaka franšize. Količina pažnje, detalja i truda uložena u ovaj naslov jednostavno nema konkurenciju u bilo kojoj igri otvorene forme, što je ovih dana bukvalno prestravilo konkurenciju oličenu u Mercenaries 2: World in Flames i Prototype, čiji su producenti brže-bolje najavili odustajanje od projektovanih datuma izlaska u 2008. godini. Želimo im sreću u dostizanju približnog nivoa kvaliteta. Biće im i te kako potrebna.

Posle avantura u Vice Cityu i San Andreasu, Grand Theft Auto IV se vraća korenima. Liberty City, umetnički stilizovano/demonizovana varijanta Njujorka predstavlja novi početak za najupečatljivijeg junaka iz bilo koje GTA igre. Niko Belić, ilegalni emigrant sa brdovitog Balkana, dolazi u novi svet na nagovor Romana Belića, brata od strica, čije su lovačke priče o bogatstvu, limuzinama, kešu i lakim ženama pogodile žicu veterana sukoba sa prostora bivše Jugoslavije. Goruće pitanje koje će postaviti svaki lokalni igrač jeste sledeće: da li je Niko Srbin (najpoznatiji Srbin posle Nikole Tesle, sudeći po uspehu igre), Hrvat ili nešto treće? Demijurzi iz Rockstar Gamesa su ovu činjenicu toliko zamumuljili da ni nama, posle šesdesetočasovne avanture, kompletiranja igre, obaveznih i opcionih misija, traženjem easter eggova i kopanja po in-game i pravom Internetu, odgovor nije sasvim jasan.

Momak se preziva Belić, što sugeriše na Srbina (ne hrvatski Bjelić, niti crnogorski Bijelić); rođak se zove Roman, što je indikacija Hrvata; majka mu se zove Milica (što ćete saznati iz emaila koji ćete dobiti iz „old country”), što nas vraća na stavku 1; Niko je posle rata radio u trgovačkoj mornarici, što sugeriše da je živeo blizu primorja; u story flashbackovima spominje svoje selo, što u korelaciji sa primorjem može da podrazumeva Hercegovinu, Dalmaciju, Krajinu, ili čak Gorski Kotar (što je manje verovatno zbog spaljenih kuća o kojima priča)... Naposletku, Niko je možda skraćeno od Nikola, a možda je u pitanju clever skraćenica koja asocira na nekog ko je niko i ništa, nobodyja koji je došao preko okeana da započne novi život... Tokom igre, Niko i Roman će povremeno razmenjivati rečenice na „srpskohrvatskom” (ili hrvatskosrpskom, ako više volite), koje artificijelnim naglaskom sugerišu na anglosaksonskog glumca koji je imao groznih problema pri akcentaciji. Sve u svemu, naš gut feeling sugeriše na gubitnika sa crnogorskohrvatske granice, brđana i srpskohrvatskog mešanca koji je živeo u okolini Dubrovnika, a vi ovu tezu možete da prihvatite ili odbacite po volji.

Struktura igre, forma obaveznih i opcionih misija u svojoj suštini sledi obrasce postavljene u prethodnim nastavcima. Niko Belić je simpatičan mladić, ali je pre svega kriminalac, tako da možete očekivati koktel vožnje, pucanja, gaženja, jurnjave sa policijom i konkurentskim gangsterima, otmice, paljevinu i nasilje u svakoj formi koju igrački endžin dozvoljava. Svaki od ovih strukturnih aspekata obogaćen je galerijom novih mogućnosti i detalja, ali glavna zvezda cele stvari ipak je okruženje. Liberty City predstavlja najrealnije i najdetaljnije projektovanu i ostvarenu virtuelnu celinu koju je svet ikada video. Grad naprosto pulsira životom i hiljadama sitnih detalja, čije bi kompletno nabrajanje bilo krajnje sizifovski posao. Samo u sferi saobraćaja, broja i kvaliteta vozila, načinu oblačenja, govora i etničke pripadnosti stanovnika postoji nekoliko desetina varijabli zavisno od doba dana, dela grada, vremenskih prilika i ostalih uticaja, uz ogromnu dozu random i poluskriptovanih dešavanja na koja ćete povremeno naletati (nalik na policiju koja juri neke druge razbojnike, taksiste koji se prepiru oko toga ko je kriv za sudar na raskrsnici, devojci koja naglas s nekim razgovara mobilnim...). Osećaju totalne (ali nikada nametnute) realnosti doprinose i famozne radio-stanice koje ćete slušati u toku vožnje, i koje sa desetinama sati muzike i programa zaista stvaraju neverovatan štimung. Posebna poslastica je i virtuelni TV program koji možete pratiti preko prijemnika u „sigurnim kućama”: tuce kanala i isto toliko sati unikatnog materijala predstavljaju najslasniji opcioni sadržaj koji se ikada pojavio u nekoj igri. Mislim, kada ste poslednji put imali priliku da provedete celo popodne i deo večeri gledajući TV program koji čini neobaveznu komponentu jedne igre? Smisao ovog opcionog, a tako bitnog sadržaja transcendira poentu elementa neobavezne zabave: u kompletnom kontekstu igre kao vešte kritike modernog (a posebno američkog) načina života, nagledaćete se maestralno smišljenih satira i parodija na potrošačku kulturu, tok-šoue i potpunije shvatiti svu bizarnost modernih mas-medija. Samo zbog ovoga, GTA IV bi zaslužio boldovanu fusnotu u istoriji angažovane umetnosti.

Ono od „čega se živi”, odnosno sam sirovi gameplay igre je, kao što smo napomenuli, suštinski sličan prethodnim nastavcima, uz dva bitna sveža detalja: mobilni telefon i borbeni cover sistem. Mobilni telefon ćete koristiti za preuzimanje misija, razgovore sa protagonistima, kao sekundarni elemenat progresije globalnog zapleta i kao (veoma bitno) udobnog gedžeta za instant ponavljanje misije u kojoj ste zaginuli ili zeznuli stvar na neki drugi način (samo odgovorite Yes na reply SMS). Ovaj dodatak na osnovni gameplay igru čini daleko fluidnijom i prirodnijom, omogućavajući vam da jezdite ulicama i poslove preuzimate u letu. Što se tiče borbe, ona se u velikoj meri razlikuje od prethodnih nastavaka, u kojima je vaš lik podsećao na rigidnu mehaničku lutku. U potpunom Gears of War maniru, Niko može da zauzima zaklon iza svake površine/objekta koja realno može da posluži kao zaštita od metaka, otvara vatru naslepo ili na sekund iskače iz zaklona zarad preciznog hica. Igra poseduje elegantan sistem automatskog nišanjenja (koji se može isključiti ako želite izazov), obogaćen dodatnom opcijom za ciljanje u glavu, torzo i udove (za šta ćete koristiti desni thumbstick). Terenske prepreke nalik na žičane ograde ili zidove takođe su lako savladive uvođenjem mogućnosti za penjanje, što dodatno povećava „imerzivnost” u kretanju i borbi.

Što se tiče vožnje motornih vozila, ona funkcioniše gotovo istovetno prethodnim nastavcima, s razlikom što su vozila sada nešto osetljivija na nagla kočenja i skretanja, a to zahteva određeni stepen navikavanja. Bežanje od policije, s druge strane, sada je drastično lakše, jer momci u plavom srazmerno brže odustaju od jurnjave (zavisno od broja zvezdica, naravno), a napuštanje „zone potere”, označene žutim krugom na GPS-u vozila, i biranje pravca za bekstvo olakšani su jasnom signalizacijom policijskih vozila na mapi ulica. Prosto rečeno, skrećite u ulice u kojima nema pulsirajućih tačaka i na konju ste. Ako vas vožnja u toku igre iz nekog razloga smori, uvek se za prebacivanje sa lokacije na lokaciju možete odlučiti za taksi: vožnja Liberty Cityem sa zadnjeg sedišta uz slušanje radija pravo je uživanje, mada čak i nju možete prekinuti pritiskom na taster A i trenutno se obreti na željenoj lokaciji.

Grand Theft Auto IV dosledno raskršćava sa trendom kratkih ali slatkih igara koje se daju slistiti za jedno popodne – čak i za prosto preoravanje obaveznih misija biće vam potrebno više od 30 sati aktivnog igranja, a ako se odlučite za opcione sadržaje, taj broj možete i utrostručiti. U superiorno akciono tkivo igre umešno su utkane in-engine FMV sekvence koje priču o nikogoviću sa Balkana podižu na nivo najboljih mafijaških filmova ili TV serija: kvalitet zapleta, glume i dijaloga prevazilazi sve što smo do sada videli na računaru ili konzoli, čineći igru koja zaista zaslužuje izmenu pravila američke Akademije za filmsku umetnost koja za kandidaturu za Oskara predviđa isključivo pasivna celuloidna ostvarenja.

Prava je šteta što će GTA IV moći da iskuse samo vlasnici Xboxa 360 i Playstationa 3. Verzija za PC se zasada, nažalost, ne planira, mada čelnici Rockstar Gamesa njenu (eventualnu) pojavu nisu kategorički odbacili. Nada umire poslednja.

Igra godine? Da. Igra decenije? Vrlo verovatno.

Miodrag KUZMANOVIĆ