U davna, pradavna vremena, dok su sprajtovi i 2D pozadine suvereno vladali svetom video igara, a začeci 3D grafike bili toliko primitivni i apstraktni da su se ograničavali gotovo isključivo na (avio)simulacije vožnje, avanturističkim žanrom žario je i palio LucasArts plejadom svojih kultnih p&c avantura. Njihova najsjajnija zvezda, saga o šeprtljastom piratu-pripravniku, izrodila je gomilu manje ili više uspešnih klonova, od kojih se svojim kvalitetom izdvojila dvodelna priča o ništa manje smotanom čarobnjaku Sajmonu. Šarm Sajmonovih avantura počivao je na uspešnom poigravanju fantazijskim i elementima poznatih bajki, basni i priča koje su bile kao stvorene za avanture. Onda je žanr doživeo kliničku smrt (iz kojeg se u poslednje vreme polako budi), Sajmon je dobio jedan bljutavi (i brzo zaboravljeni) 3D nastavak i zatim potonuo u zaborav sve do današnjeg dana, kada je konačno pred nama četvrti deo.

Simon 4 zamišljen je na gotovo identičan način kao što je i dve godine stari Dreamfall bio kreiran u odnosu na svog prethodnika, avanturu The Longest Journey: poseta starim lokacijama i likovima iz originala odenutim u novo, audio-vizuelno ruho i „uživanje” (u slučaju Sajmona) u spoznaji na koji način je vreme ostavilo traga na njima. Ovome je pridružena pričica o opasnosti koja se nadvila nad Magično kraljevstvo u vidu Sajmonovog dvojnika-dobrice, čije dobročiniteljske akcije izazivaju zdravu sumnju u to da se iza svega kriju mračniji motivi. „To the magic wardrobe!”, uzviknu Sajmon, da bi se sledećeg trenutka našao na poprištu avantura koje su ga proslavile, uz zadatak da raskrinka skrivenu agendu dvojnika koji ordinira kraljevstvom. Prvo uočljivo je potpuno promenjeni vizuelni stil igre (uključujući i same likove), koji je napravio oštri rez u odnosu na ultrasimpatičnu i živopisnu 2D grafiku iz prva dva dela, i koji je ovde zamenjen hladnim i turobnim lokacijama sačinjenim od prerenderovanih 3D scena iz kojih je nekom magijom isisan život i lepota koja bi se očekivala od jednog bajkovitog okruženja.

Drugi, i mnogo značajniji faktor koji je trebalo da pokreće celu igru, ovde je izgleda uleteo u efikasnu sačekušu u Crvenkapinoj šumi i zatim nestao bez traga i glasa. Govorimo o specifičnom i karakterističnom humoru koji proističe iz pomenutog parodiranja najčuvenijih bajki i basni (ili njihovih manjih ili većih modifikacija), koji je ovde toliko ravan, neprivlačan i neinspirativan da se postavlja pitanje zašto su se ljudi iz Silver Styla uopšte i trudili oko licenciranja franšize. Ni sam Sajmon više nije onaj neodoljivo šmokljasti dečačić, već se pretvorio u nekakvog mangupastog Hari Poter wannabija, a čak će i ponovni susret sa čorba „majstorom” Svampijem više indukovati osećaj tuge nego notu nostalgije kakvu bi trebalo. Pored toga što je malo toga ovde (blago) duhovito, pojedini delovi trpe i od neočekivano isforsiranih i neumesno agresivnih ispada (epizoda sa samom Crvenkapom npr., koja će na Sajmonov račun ispucati buljuk neprimerenih psovki, uz nastup koji bi naterao na jecaj i najtvrdokorniju feministkinju...). Međutim, ako zaista želite da se zabavite uz novog Sajmona, obavezno bacite pogled na urnebesno kriptični walkthrough na adresi http://members.chello.nl/~h.vangompel/s/simon4.htm

Igrački interfejs je prilično komforan i gotovo u potpunosti operisan od uobičajenih boljki žanra. Kursor sam menja izgled u zavisnosti od moguće operacije nad predmetom ili likom iznad kojeg se nalazi, a pixel hunting je efikasno predupređen velikim i jasno prezentovanim predmetima na ekranu, bez mogućnosti zabune sa čime je moguća interakcija (u većini slučajeva). Zbog ovoga većina zagonetki nije teška, a mnoge od njih počivaju na logičnoj interakciji između predmeta (bez suludih kombinacija koje su bile karakteristične za slavne uzore). Od ovoga pravila se, doduše, izdvaja volšebna mogućnost obavljanja određenih operacija koje nije moguće uspešno odraditi pre nego što se aktivira određeni (prikriveni) trigger tokom igranja, pa je ponekad poželjno ponoviti operacije koje nisu urodile plodom prvi put. U igru je integrisan i zgodan trostruki hint-sistem koji će vam na tacni eksplicitno servirati šta je sledeće što treba da uradite, ili će vas navodi u pravom smeru bez konkretnih objašnjenja kako da nešto obavite (uz ponekad krajnje oprečne savete). Novina je i listing tekućih zadataka koje treba obaviti, a koji smo retko sretali u klasičnim avanturama i koji mnogo više pristaje RPG žanru.

Ako zanemarimo to što je grafički stil u potpunosti promašen, sam kvalitet vizuelnog prizora varira od solidnog do krajnje prosečnog i zastarelog (uz poneku dopadljivu lokaciju ili element na ekranu). Modeli likova deluju lepo bez obzira na manjak poligona od kojih su sastavljeni, uz prilično ukočene izraze lica i nekako čudno urađene oči, pa većina njih deluje kao da su u pitanju oživljene lutke. Jedina svetla tačka Simona 4 je vrsna glasovna gluma svih aktera igre, a momku koji je pozajmio glas glavnom liku treba odati priznanje za upornost i pokazani entuzijazam da se sa toliko elana odradi kapitalan posao u ovom segmentu (jer će brbljivi Sajmon često ispucavati guste linije teksta bez obzira na to da li je u pitanju obavezan deo nekog dijaloga ili komentarisanje neke nevažne sitnice).

Na kraju, umesto da sumiramo zašto nove Sajmonove pustolovine naprosto ne valjaju, recimo to jednostavno ovako: učinite sebi uslugu i nabavite prva dva dela, a zatim ih pokrenite pomoću friške verzije ScummVM emulatora koji će ih propustiti kroz svoje filtere za poboljšanje grafike i uživajte u avanturama malenog wizarda onako kako bog zapoveda, a prazno, neduhovito i neprivlačno razočaranje od četvrtog dela jednostavno zaboravite.

Aleksandar DINIĆ