Armored Core... Jedina stvar zbog koje sam bio u stanju da čučim kod drugara koji je posedovao Playstation 2. Desetogodišnja istorija ove borbene mech franšize koja je 1997. ponikla na „soniju kecu” potpuno je uporediva sa efektom i uticajem koji je MechWarrior imao na korisnike PC-a. Bez obzira na japanske autore i borbenu filozofiju koja vuče korene iz mecha animiranih filmova, serijal je oduvek bivao potpuno operisan od manga/anime uticaja, deleći onaj slatko sumorni mercenary šmek koji je bio trejdmark najboljih MechWarrior naslova. Decenija tradicije i isto toliko igara (±1 ili 2, a tu računamo i brojne expansion packove, po kvantitetu uporedive sa C&C-om) završava se raskidom ekskluzivnosti za Sony platformu i uporednom premijerom na Playstationu 3 i Xboxu 360. Iako je bliži četrnaestom nego četvrtom nastavku, sufiks novog Armored Corea treba shvatiti pre svega kao oznaku tehnološkog milestonea i premijernog zalaženja u vode Next-Gen konzolnog gejminga.

Storytelling ni u širem smislu nikada nije bio previše jaka strana Armored Corea, bez obzira na opaku viziju postapokaliptične sudbine sveta u kojem se megakorporacije bore za prevlast. AC svet nema prave literarne korene i lore uporediv sa epskim sukobom klanova i Inner Sphere, ali daleko od toga da ukupan doživljaj zbog toga bitnije pati. Elem, u četvorci su kompanije konačno preuzele kompletnu vlast, a vi, kao i uvek, preuzimate ulogu AC pilota u borbi za sopstvene i šire interese. U odnosu na prethodne nastavke (one koji su se fokusirali na kampanje, ne na okršaje u areni), Armored Core 4 je u mnogo većoj meri linearan, ne poseduje branching kampanju niti nekoliko mogućih završetaka (nalik na Armored Core: Last Raven, ili neki od Mechwarrior: Mercenaries nastavaka). Single player kampanja poseduje tridesetak misija razvrstanih u nekoliko poglavlja, svodeći nelinearnost na mogućnost da preskočite dve misije u svakom chapteru. Ovo ćete, usled brutalne težine igre, vrlo brzo početi da cenite.

Svaka Armored Core igra, pa i ova, predstavlja idealni hirbid soft i hard core koncepta, svojevrsnu „akcionu simulaciju” u trećem licu. Pilotiranje i borba Armored Coreom su za deset brzinskih kategorija iznad prosečnog MechWarrior naslova. Svaki Core poseduje Jump jetse, čija je upotreba zarad brzinskog boosta na ravnom terenu i preletanja terena apsolutno dominantni akcioni elemenat. Vaš mech poseduje limitiran „energetski štit” (Primal Armor) i ograničenu količinu healtha, što u kombinaciji sa agresivnim protivnicima, surovim dizajnom misija i odsustvom mogućnosti za inmisionu opravku stvara prilično opak koktel. Stacionarne artiljerijsko-raketne turele su posebno gadne, a izbegavanje njihove paljbe je nauka za sebe.

Sekundarni, ali ništa manje bitan elemenat igre je podešavanje vašeg mecha. Ovaj segment Armored Core igara predstavlja svojevrsni trejdmark, koji se po složenosti i hard-core elementima može uporediti samo sa najsloženijim trkačkim simulacijama u kojima možete da utičete na svaki segment vozila. Stotine različitih delova, razvrstanih u desetine kategorija sa tabelarnim statistikama, i sistem koji zahteva predznanje i analizu nemaju ni približnog parnjaka u sličnim igrama. Poređenja radi, svaka Armored Core igra je na ovom polju bar tri puta složenija od sistema korišćenog u MechWarrioru 3, kojem su mnogi zamerali preteranu „kompleksnost”. Pored toga što je složen, ovaj sistem pati od loše koncipiranog interfejsa, u kojem cene komponenti nisu vidljive na osnovnom ekranu: sklopiti funcionalnu celinu koja „radi” i koju možete da priuštite ponekad je zaista zamorno.

Pored problema vezanih za rogobatan interfejs podešavanja mecha, Armored Core 4 pati od nekoliko poluozbiljnih mana. Surova težina igre je prvi i najevidentniji problem: AC 4 je brza i eksplozivna igra u kojoj uspeh podjednako zavisi od refleksa i totalnog uvida u kvalitet i funkciju oružja i opreme koje nosite u bici. Oba faktora su, po našem mišljenju, totalno prenaglašena: kad kažemo da igra zahteva reflekse, ne mislimo na klasičan kvalitet refleksa dovoljnih za uspešno igranje, recimo, Call of Duty igara. Armored Core 4 zahteva neuronsku koordinaciju 14-godišnjeg video gejm mastera koga je ujela radioaktivna zvečarka! Isto važi i za potrebu da enciklopedijski poznajete hardver koji ubacujete u Core za svaku pojedinačnu misiju: sistem kastomizacije je drastično složeniji od MechWarriora iz prostog razloga što svaki deo opreme, pored osnovne funkcije, ima drastičan uticaj na težinske, energetske, oklopne i druge karakteristike Corea. Napraviti idealan balans je čista nauka.

Najveća mehanička zamerka igri je odvratan sistem locka na protivnike i činjenica da se lock prekida kad vam oponent izađe iz vidnog polja. Ovo neke misije čini katastrofalno teškim, pogotovo one u kojima se borite protiv lakih i brzih Corea. Ovo dodatno apostrofira potrebu za refleksima i anticipiranjem protivničkih poteza, za šta ste ozbiljno hendikepirani flat perspektivom TV ekrana. Da, Armored Core 4 je jedna od retkih igara koja bi imala snažne koristi od VR kacige kada bi taj hardver postojao za konzole, što nažalost nije slučaj.

Miodrag KUZMANOVIĆ