BioShock

Da nisam hrišćanin, sada bih sigurno postao paganski idolopoklonik koji bi gigantskom mermernom idolu Kena Levina redovno prinosio žrtve. Japanski gejm dizajneri, podavljeni kao mačići, poslužili bi kao predjelo za ovo blistavo i nedodirljivo božanstvo; onda bih otvorio Who is Who in game design, i počevši od slova A, krenuo da lovim sve one naduvene i prepotentne face čiji rad profesionalno ocenjujem već više od decenije, pedantno ih još tople slažući pod bronzom okovana stopala svog idola. Poštedeo bih Pitera Molinoa i Vila Rajta, ali samo pod uslovom da svoje supruge dostave Kenu radi oplodnje. Svetu je potreban samo Ken. Svi ostali su obični krastavci. Lesser life forms.

Da je Leni Rifenštal još uvek živa, komotno bi mogla da snimi „Trijumf volje 2”. Zaista, stvaralački opus ovog čoveka predstavlja apsolutnu pobedu nepokolebljivog duha nad neumoljivim pritiskom demona prosečnosti, koji se at every turn trudio da mu ubaci trupce u dijamantske zupčanike kreativnog mehanizma. Grozničava vizija koja je porodila System Shock 2 nije se ugasila kada je shvatila da se svet nije promenio posle njih; finansijska propast Looking Glass Studiosa i desetogodišnji hod po mukama u daljem razvoju vizije nisu ga skrenuli sa puta; Ken Levin, alfa i omega Irrational Gamesa, vredno je radio na space fillerima nalik na Freedom Force i SWAT 4 skupljajući pare, poene i manu potrebnu za sledeći juriš na barikadu. Kasno leto 2007. donelo je ostvarenje sna: BioShock, Sikstinska kapela u igračkom freskoslikarstvu, ugledala je svetlost dana. Mikelanđelo se smeška odozgo.

Ispit na kojem je Van Gog pao, Ken Levin je položio, kreiravši neprolaznu umetnost i sačuvavši razum (i uvo). Nekoliko sati i par tranquilizer dartova kasnije, spreman sam da nastavim.

BioShock je, po definiciji kojom igru labeluju sami autori, shooter. Nazvati ovu igru pucačinom bilo bi ravno tvrđenju da je Lamborgini Diablo vozilo, da je Minuteman ICBM oružje, da je Mihael Šumaher vozač... There is sooooo much more than that. Nalik na System Shock 2, igra na skladan način kombinuje nekoliko žanrova, stvarajući celinu koja funkcioniše kao podmazana. Ali ova posna definicija ne govori o neverovatnom magijskom tkanju koje predstavlja osnovu ovog hibridnog iskustva, ne daje saznanje o savršenoj formi igre i o narativnoj strukturi koja nadilazi okvire standardne umetnosti. Da, BioShock je shooter, pucačina... Ali pucačina koja razvaljuje sve žanrovske limite, evoluirajući u nešto što do sada niste imali prilike da iskusite. BioShock je samo naoko jednostavniji od System Shocka 2: kompleksnost je uspešno maskirana majstorskim blendom elemenata zbog kojih je SS2 važio za komplikovanu hard core igru. BioShock je u stanju da vam to sve prezentuje u formi koju i glupan može da pojmi, i u kojoj može da uživa podjednako kao i restless tragalac za Smislom Postojanja u video igrama. Napraviti igru sa ovoliko slojeva, koji uspešno komplementiraju i nadrastaju sami sebe je pure art.

Početna premisa igre, tokom razvojnog procesa, promenila se najmanje jednom. Činjenica da je EA vlasnik prava na ime i prezime System Shock sprečila je Kena i ekipu da nastave franšizu posle epohalnog cliffhangera na kraju System Shocka 2, nateravši ih da od nule naprave nešto sasvim novo. Kada je svet prvi put čuo za BioShock, saznali smo da je novi IP baziran na biološko-genetskoj katastrofi u napuštenoj ruskoj bazi blizu Severnog pola; dve godine tišine, tokom kojih Irrational nije mogao da osigura sredstva za dalji razvoj, dovele su do konceptualne promene okruženja, verovatno zarad davanja ljudskog lica budućoj viziji. Umesto istraživačke baze, dešavanje je premešteno u podzemni grad-utopiju, dajući timu dovoljno manevarskog prostora za detaljniju razradu priče kroz sudbinu protagonista u okruženju koje je po definiciji mnogo šarolikije.

Rapture, utopijski megalopolis na dnu Atlantskog okeana, plod je vizije jednog čoveka. Endru Rajan, industrijsko-pronalazačka verzija kapetana Nema, neposredno posle Drugog svetskog rata započeo je mamutski projekat kreacije svog davnašnjeg sna: mesta u kojem talentovani, pametni i sposobni ne bi bili ograničeni i pritisnuti tovarom svetskog proseka. Rapture je postao safe haven za elitu čovečanstva, supertajni podzemni Eden koji je aktom potpune separacije od spoljnog sveta trebalo da posluži kao zamajac dalje evolucije najboljeg što čovečanstvo može da ponudi. Naravno, tendencija da utopije implodiraju same u sebe nije mimoišla ni ovaj otelovljeni ideal: slučajno otkriće podvodne faune koja je u stanju da generiše multiregenerativni stem ćelijski agens dovodi do katastrofe. Utopija postaje distopija, unakažena mutagenim Adamom koji je poslužio kao pogonsko gorivo za civilizaciju koju samo perfekcija može da zadovolji. Građanski rat na dnu okeana, napajan biologijom, mutacijama i izdajom razbio je san o evoluciji, pretvarajući elitne stanovnike Rapturea u groteksne i inverzne slike samih sebe. Dvanaest godina agonije i statusa kvo u gradu u kome samo perzistentni neon svedoči o propaloj slavi is about to end...

Neimenovani protagonista, čiju ćete pravu pozadinu saznati tokom igre, preživljava avionsku nesreću, uspevši da se domogne svetionika sa batiskafom koji vodi direktno u Rapture.

Ako od ovog teksta očekujete standardni opis sa uobičajenom licitacijom game featuresa, mehaničkih elemenata i argumentovanu autoraspravu o sadržinskim elementima igre, ne tražite dalje. To jednostavno nema smisla iz prostog razloga što bi i najmanja informacija predstavljalja spoiler koji vam može narušiti čar sopstvenog zaranjanja u najveću avanturu decenije. Zamislite situaciju u kojoj vas neko detaljno ispituje o čarobnoj, prvoj zajedničkoj noći u kojoj ste postelju podelili sa ljubavlju svog života. Da li biste mogli da mu dočarate to iskustvo kroz puko objašnjavanje fiziologije snošaja? „Onda sam ja uzeo svoj ukru...”. Bljak. Jedino što možete da uradite jeste da mu preporučite da se i sam zaljubi i iz prve ruke iskusi tu nebesku sladostrast. Ovakve igre se pojavljuju jednom u sto godina, elaborisati BILO ŠTA što možete sami da osetite bila bi čista blasfemija. Verujte svom Kuzmanoviću, koji vas nikada nije izneverio.

Audio-vizuelni domet BioShocka pogađa najmanje puškomet dalje od najlepših igara današnjice. Bez obzira da li ćete igru terati pod Direct X9, 10 ili na Xboxu 360, budite spremni na dvadesetosatni juriš na receptore čiste fascinacije. Rapture je dizajniran kao potpuno uverljivi urbani ekosistem, koji poseduje sve ono što očekujete od tipičnog zapadnog megalopolisa iz šezdesetih godina prošlog veka, začinjen atmosferom koju nema smisla porediti sa bilo kojom drugom igrom, filmom ili knjigom. Kombinacija tehničkog dizajna nivoa, teksturiranje, svetlo, sveprisutni zvuci kapanja vode i škripanja metalne strukture grada pod težinom neumoljivog okeana stvara nadrealni koktel u kojem caruje moćni suspens. Udaljeni topot Big Daddyja, njegov urlik koji podseća na mešavinu pesme kitova i čistog, nerafinisanog bola genetski ruiniranog nesrećnika povremeno podiže dlake na rukama. BioShock je igra koja se po definiciji mora igrati noću, i nikako u društvu. Nećete ni osetiti trenutak kada se iluzija pretvara u opipljivu opsenu i gotovo postaje realnost. Ne znam šta bi bilo snažnije igračko iskustvo od ovoga... Možda direktna stimulacija mozga?

Igra koristi modifikovanu verziju najnovijeg Unreal enginea, koji podrazumeva da ćete morati da platite izvesnu hardversku cenu zarad potpunog ugođaja. Mislim, ovo je prva igra koja može da vas natera da instalirate bezveznu Vistu i da zaista proverite šta vaša nova nVidia 8xxx zaista može da izvede.

Kakav zaključak očekujete? Ništa osim potpune, bezrezervne preporuke nema smisla. BioShock je više od kulta, to je igra koja pravi brzi parajući rez između Pre i Posle, pokazujući i najnevernijem Tomi da istinska umetnost i te kako može biti komercijalna, pored transcendentnih atributa rezervisanih za ljude koji ne igraju nego dišu igre.

Hvala bogu što postoje ljudi koji su u stanju da naprave ovako nešto. Zaista.

Miodrag KUZMANOVIĆ