Budućnost Interneta

Da li će se Internet praviti ispočetka

Dok se mi još oduševljavamo blagodetima ADSL-a koji je konačno počeo da se širi i u našim krajevima, na dalekom i pohlepnom zapadu već neko vreme razmišljaju o tome da skoro 40 godina građenu Internet infrastrukturu jednostavno rasture i krenu s njenom izradom od nule.

Kada je 2. septembra 1969. godine profesor Leonard Klajnrok sa američkog univerziteta UCLA nadgledao prvu uspešnu razmenu podataka između dva računara, zahtevi koji se tiču ove razmene bili su potpuno drugačiji od onih sa kojima se danas srećemo. Prvi dizajneri Interneta su u temelje mreže ugradili reč koja, vezano za Internet, danas poprilično naivno zvuči – poverenje. Naučnici koji su radili na razvoju mreže danas poznate kao Internet uglavnom su se međusobno poznavali, a mrežu su gradili kao otvorenu i fleksibilnu, verovatno i ne verujući da će se Internet proširiti do današnjih razmera – tako obuhvatajući i ogroman broj zlonamernih korisnika. Pored svega toga, nivo razvoja računara u vreme začetka Interneta bio je veoma nizak, tako da za tehnike zaštite podataka kakve se danas koriste računari jednostavno nisu imali dovoljno resursa.

Danas, kada računarski resursi ne predstavljaju nikakav problem, sve je više istraživača koji smatraju da je neophodno promeniti same osnove Interneta. Sa ovakvim stavom slažu se mnogi vodeći stručnjaci među kojima i neki od tvoraca Interneta, pri čemu neki od njih tvrde da je pravo čudo što Internet i dalje funkcioniše bez obzira na pretpostavke na kojima je konstruisan. Inicijativa započinjanja razvoja Interneta od nule u naučnim krugovima poznata je kao clean-slate inicijativa.

Kao što je već napomenuto, tvorci Interneta krenuli su od pretpostavke da su svi korisnici mreže ljudi od poverenja – što u datom trenutku svakako jeste bila ispravna pretpostavka. Iz ovog razloga, Internet protokoli nisu napravljeni tako da autentifikuju korisnike i njihove podatke, zbog čega se za podatke koji putuju mrežom skoro nikada sa sigurnošću ne može odrediti izvor iz kog su potekli. Ovaj propust u kreiranju protokola razmene podataka hakerima i spamerima omogućuje da u pakete podataka jednostavno postave lažne povratne adrese i tako lako sakriju svoje tragove, često pri tom dovodeći nekog drugog korisnika Interneta u nevolju. Sigurnosne aplikacije kao što su fajervolovi (Firewall) i spam-filteri pokušavaju da detektuju ovakve pakete, ali budući da ne mogu uvek da isprate kompletnu putanju paketa, maliciozni sadržaji često prolaze neopaženo. Pobornici kreiranja novog Interneta smatraju da bi novi dizajn mreže trebalo da bude napravljen tako da bude skeptičan prema svim korisnicima, pri čemu bi se autentifikacija podataka obavljala od samog izvora podataka, a ne na kraju puta kao što je to danas slučaj. Podaci čiji se izvor ne može utvrditi jednostavno ne bi mogli da dođu do svog odredišta.

Druga pogrešna pretpostavka, čije posledice naročito dolaze do izražaja ovih dana, jeste da se računari retko pomeraju, tako da su IP adrese uređajima dodeljene na osnovu njihove fizičke lokacije. Laptopovi i drugi prenosni uređaji koji su doživeli pravi bum poslednjih godina su upravo primer da ovo nije slučaj. Najkritičnija situacija nastaje kada su prenosni uređaji konektovani na Internet dok su u pokretu, jer u ovim situacijama usled kretanja neprekidno moraju da prelaze sa jedne bežične pristupne tačke (wireless access point) na drugu, pri čemu se uvek iznova uspostavlja konekcija i uređaj dobija novu IP adresu. Ovo dovodi do kašnjenja u prenosu podataka ili privremenih prekida konekcije, što u određenim primenama predstavlja neprihvatljivo ponašanje. S druge strane, ukoliko bi se krenulo od nule, IP adrese bi bile vezane za uređaje umesto za lokacije, tako da bi ovaj problem bio elegantno rešen – uređaj bi zadržavao svoju IP adresu dok se kreće između pristupnih tačaka.

Kad smo već spomenuli IP adrese, sigurno ćete pomisliti da bar njih ima dovoljno. Još jedna pogrešna pretpostavka koja korene vuče od prvih dana Interneta, kada se smatralo da će se samo računari priključivati na Internet, a i da će i oni zauvek ostati čudo tehnike koje će samo retki posedovati. Pre desetak godina IP adresa je počelo da ponestaje, tako da je kreiran protokol IPv6 sa raspoloživih 2^{128 jedinstvenih adresa. Ovaj protokol je trebalo da zameni prethodno aktuelni protokol IPv4 koji je nudio „svega” 2}32 adrese. Uprkos činjenici da su kreirani svi neophodni preduslovi za prelazak na novi protokol, većina softvera i hardvera i danas koristi stari protokol IPv4, čime se oslikava tromost u usvajanju novih standarda kada je Internet u pitanju. Pretpostavlja se da bi u budućnosti svi električni uređaji morali da imaju mogućnost priključenja na Internet, što stvara pretpostavku da bi sve, od tostera do senzora, trebalo da ima svoju IP adresu. Ovo opet dovodi do problema sa zahtevom obrade svih ovih IP adresa, što otvara još jednu temu kada su pobornici novog Interneta u pitanju. Jedna od ideja pobornika inicijative clean-slate jeste preispitivanje toga da li je baš svim uređajima neophodna IP adresa – oni navode mogućnost da uređaji slični današnjim ruterima prikupljaju informacije od senzora i manje bitnih uređaja u domaćinstvu i prosleđuju ih na Internet, pri čemu jedino oni imaju IP adresu, što bi dovelo do povećanja efikasnosti.

Iako ne spadaju u pokušaj promene osnovnih postulata Interneta, svakako vredi spomenuti projekte namenjene pomeranju granica u brzini prenosa podataka, što je jedan od najbitnijih faktora kvaliteta servisa. Najznačajnije u ovom pogledu su LambdaRail i Abilene Network, optičke mreže locirane u Americi i zamišljene kao test-okruženje za nove tehnike prenosa podataka u mrežama, sve u cilju stvaranja preduslova za kreiranje globalne mreže sledeće generacije. Trenutni rekord u brzini prenosa ostvaren je decembra 2006. godine kada je kroz mrežu Abilene vršen prenos podataka između tačaka udaljenih 30.000 km u trajanju od pet sati, pri čemu je postignuta kontinualna brzina prenosa od 9,08 gigabita u sekundi.

Da je čitava priča oko redizajna Interneta prepoznata kao bitna tema od strane visokih državnih institucija govori i angažovanje Američke nacionalne naučne ustanove (National Science Foundation – NSF) i Evropske unije u ovoj oblasti. Naime, NSF planira da izgradi eksperimentalnu istraživačku mrežu GENI (Global Environment for Network Innovations) koja će biti dizajnirana tako da omogući eksperimente primena novih tehnologija u mrežnim komunikacijama. Pored toga, NSF preko svog razvojnog programa FIND (Future Internet Network Design) već finansira izvestan broj projekata na nekim od najpoznatijih američkih univerziteta. Evropska unija je takođe odlučila da finansira razvoj novih tehnologija u ovoj oblasti kroz svoj program FIRE (Future Internet Research and Experimentation).

Uprkos svim problemima koji na Internetu postoje, njegova kompletna zamena novom mrežom podseća na zamenu motora u avionu koji leti. Većina hardvera na kom se zasniva današnji Internet morala bi biti promenjena, softver bi takođe morao biti zamenjen, što zajedno donosi zastrašujuće finansijske troškove. Ako se uzme u obzir i činjenica da bismo ostali bez Interneta, makar i nakratko, kompletna zamena deluje kao nemoguća misija jer je trenutno previše korisnika koji se bez Interneta teško mogu zamisliti.

Jedna od opcija koja se spominje i deluje daleko realističnije jeste stvaranje paralelne mreže koja bi radila uporedo sa Internetom, kao što je na primer to trenutno slučaj sa klasičnom i IP telefonijom. Nova mreža bi se vremenom širila, nudeći nove i napredne usluge koje bi privlačile korisnike klasičnog Interneta i postepeno preuzimajući primat.

Kao što nam je iz relativno kratke istorije Mreže poznato, planiranje svakako nije preterano uticalo na neverovatan uspeh Interneta – ni sami njegovi autori nisu pomišljali da će on postati neizostavan deo svakodnevnog života. Upravo neočekivanosti ovog uspeha možemo pripisati i dobar deo propusta koje smo u tekstu naveli. Stoga budućnost novog Interneta dobrim delom zavisi od načina na koji će on biti prihvaćen od strane korisnika, a to nije nešto što se lako predviđa. U svakom slučaju, ne treba sumnjati da će istraživanja koja se na sve strane pokreću doneti novi kvalitet korisnicima Interneta – makar i u vidu efikasnih zakrpa brojnih postojećih rupa.

Dejan STEFANOVIĆ