Mada kod nas nije toliko poznat, Vini Pu godišnje Dizniju donosi više zarade nego pet drugih animiranih kolega zajedno (uključujući tu i Mikija). U Poljskoj jedna ulica nosi njegovo ime, dok je na Filipinima izglasan za najpopularniju Diznijevu tvorevinu 2005. godine. Igre bazirane na avanturama družine iz Stoletne šume krase iste karakteristike po kojima je ovaj punjeni meda prepoznatljiv: ležernost, druželjubivost i totalno odsustvo agresije, što ih čini pogodnim za najmlađe igrače (barem što se roditelja tiče; naraštaj se tu verovatno mnogo ne pita).

Nedavno smo probali Praslinovu veliku igru, simpatičnu point&click avanturicu. Tigrrov lov na med je nešto žustrija obrada Vini Pu licence. Radi se o tipičnom platformeru u 2,5 dimenzije, što znači da su svi likovi i objekti poligonalni, ali se akcija drži klasičnog pogleda sa strane (igrači sa nešto dužim stažom setiće se Pandemoniuma, jedne od prvih igara te vrste). Zaplet je krajnje opušten: flegmatični Pu jednog dana odlučuje da napravi veliku zabavu za sve svoje prijatelje, u čemu će mu biti potrebna pomoć. Hiperaktivni Tigrr se dobrovoljno prijavljuje da sakuplja med po šumi, tokom devet kratkih nivoa.

Tigrrov lov na med hodi istom putanjom koju su temeljito utabale horde platformera koji mu prethode, tako da nema nikakvih iznenađenja kod izvedbe. Tigrr će veselo trčkarati kroz šumu, silaziti u pećine i pentrati se po drveću, usput sakupljajući ćupove s medom i skačući tu i tamo ponekoj zloći turom po glavi. Gledano kroz prizmu silnih platformera koji su mu mogli poslužiti kao uzor, Tigrrov lov na med pada na nekoliko važnih ispita, što ga smešta u rang prosečnih izdanaka svog žanra. Nivoi su monotoni i često promašuju temu, uprkos prigodnoj paleti pastelnih boja koja odmara oči. Fluidna kontrola lika je još jedna kritična tačka u kojoj je ovaj naslov takođe omanuo. Dok se kreće, Tigrr ima tendenciju da počne da skakuće posle nekoliko metara, što izgleda medeno (animacija je, uzgred, savršena), ali zato nepotrebno otežava ocenjivanje skokova – i te kako zbunjuje kada dođete do ivice platforme, a Tigrr se već nalazi usred skoka, koji je zapravo samo deo animacije kretanja.

Deonice nivoa su često nezgrapno konstruisane. Ponekad nije jasno šta je platforma, a šta samo deo scenografije. Još je gora situacija kada znate kuda treba dalje, ali se kombinacija nezgrapnih kontrola i loše postavljenih rekvizita uroti da vas u tome spreči. Zbog ovakvih propusta životi se lakše gube nego što bi trebalo. Povrh svega, Tigrr mora da sakupi dovoljan broj ćupova na određenom nivou, inače mora ispočetka. Mada igra dobija poene za trud, popularna licenca ipak nema dovoljno snage da feleričnu izvedbu pokuša da izvuče na šarm.

Đorđe NAGULOV