Tokom poslednja tri meseca, Eidos je spiskao brdo novca za promociju nove igre o tekovinama gangsterske supkulture (da ne bude zabune, nisu gangsta likovi naprasno postali cool, nego svi izdavači očajnički žele parče slatkog GTA kolača). Igra je pretenciozno najavljena, ni manje ni više nego kao kontroverzni GTA/Max Payne hibrid, hardkor akcija s opakim momcima i pandurima, koji psuju u ritmu rep muzike i ne skidaju prst s obarača. Presuda za najteža krivična dela u nazivu igre je sočan mamac koji nagoveštava dobru „šorku”, ispostaviće se, bez pravog pokrića.

Koncepcijska sličnost s franšizom GTA je minimalna i svodi se na priču o lošim momcima s asfalta i organima gonjenja koji im zagorčavaju život. Destilovan scenario koji obiluje glupostima – nemogućnost izbora između dobrog i lošeg momka je jedna od njih – svakako nije nasleđe Grand Theft Auta jer Rockstarovo čedo igrače tretira kao ljude s mozgom, golicajući im sive ćelije satiričnim opaskama, oštrim političkim komentarima i duhovitim fazonima koji drže pažnju i kada sama igra dosadi. 25 to Life je rip-off u pokušaju, nesadržajan i konfuzan proizvod koji su potpisali klinci koji ne vide dalje od svojih džepova, igra kojoj ćete se obradovati samo ako zaista volite da slušate masne psovke i hip-hop melodije sa izgrebane ploče, dok sejete olovo ne gledajući šta je s druge strane nišana.

Scenario je na prvi pogled zanimljiv, a u suštini haotičan i zamoran. Igru počinjete kao sitan diler koji gaji snove o boljem životu. Još jedan poslić ga deli od penzije, ali ortaci iz bande nikako ne žele da mu vide leđa pa odlučuju da ga ucene životima voljene žene i deteta. Pljačka banke učiniće se kao idealno rešenje za put u Majami i početak nove karijere i taman kada se priča zagreje, odenućete policijsku uniformu i krenuti u lov na momke u čijem ste društvu bili do pre nekoliko trenutaka. I tako ukrug čitavim tokom igre, iz banditskih krpica u plavu uniformu i nazad. Na kraju ćete, ipak, dobiti šansu da se osvetite ekipi koja vam je zabila nož u leđa.

Jedan glavni i nekoliko sporednih zadataka čine okosnicu svakog nivoa, pri čemu se većina sporednih misija svodi na prosto pumpanje statistike (preciznost, broj uhapšenih prestupnika, broj headshotova i slično). Igra nije preteška jer se na svakom koraku nalaze oružje i paketi s municijom i zalihama energije, a njih ćete obilato trošiti jer su protivnici izuzetno precizni strelci i vešto se služe eksplozivom. Neke vrste oružja izazivaju nerealno mala oštećenja – recimo, pogodak iz velikokalibarskog pištolja odneće vam više energije nego bomba ili Molotovljev koktel koji vam se rasprsnu u lice. Druga krajnost su headshotovi nakon kojih protivnik s rasprsnutom glavom nastavlja da pogađa kao da nišani teleskopom. Konačno goodbye autentičnom okruženju poslali smo nakon scene u kojoj je lik „popio” bombu, goreo nekoliko trenutaka kao živa buktinja i, kada je vatra uminula, nastavio da puca kao da ništa nije bilo. Zamislite samo scene u kojima pucate na desetak neprijatelja, ne znajući da li će ih metak ućutkati ili će nekim čudom nastaviti da se bore. Frustracija je zagarantovana.

Kada se posmatra van konteksta, kao uobičajena third person pucačina, 25 to Life uopšte nije loš. Zamislite Max Payne bez bullet timea i s nešto boljim arsenalom i imaćete dobru predstavu o čemu se radi. Nedužni prolaznici, osim što služe kao scenska dekoracija, mogu da se iskoriste kao živi štit i to je veoma zanimljiva mogućnost, mada čitav koncept s taocima deluje prilično isforsirano. Situacije u kojima treba pribeći takvom rešenju uvek su očigledne – ljudi koje treba zarobiti su na „izvol’te”, kao da mole da se nađu na putu protivničkoj vatri. Na drugim mestima takvih pajaca nema ni za lek tako da nema ni mnogo prostora za improvizacije. U glupe propuste svrstava se i nemogućnost brzog snimanja pozicije, što ne bi bio problem da su čekpointi raspoređeni gušće i da zbog jedne neopreznosti ne morate da prelazite pola nivoa. Primera radi, lik s raketnim bacačem, koga ne biste izbegli ni da imate mačije reflekse, nateraće vas da ponovite dugačku sekvencu sa snajperskom puškom i pet teških puškaranja, pre nego što mu opet dođete pred noge. Nekoliko takvih reverzija i eto prsta na ’Power’ tasteru računara.

Grafika nije spektakularna, ali su svi elementi korektno vizuelno uobličeni; vidan je nedostatak kreativnosti u pripremi okruženja i dizajnu likova. Muzička podloga je odlična (licencirane rep numere), ali postoji problem u reprodukciji – pesme, naime, seckaju kao da se vrte na lošem vinilu (dokumentovan bag u PC verziji). Upravljački sistem je odličan, a prelaznu ocenu zaslužuje i dobra online podrška.

Nasilje bez stila je slogan koji oslikava suštinu igre koja se prelazi u jednom dahu, kao po kazni i gotovo bez ikakvog motiva. Dok Max Payne i GTA nasilje koriste kao sredstvo pripovedanja, u 25 to Life priča služi kao izgovor za beskrajno puškaranje, nepristojan jezik i grubo vređanje različitih socijalnih i etničkih grupacija. Takvo kvazirealistično okruženje možda će skrenuti pažnju lovaca na „kvarne igre” koji će osuti tešku paljbu, kao što su nekada učinili sa San Andreasom. Eidosov marketing verovatno i računa na takav ishod jer i negativna reklama je – reklama.

Gradimir JOKSIMOVIĆ