Proteklih nekoliko godina nemačka softverska grupa 49 Games postala je poznata širem krugu korisnika po seriji sportskih igara izrađenih u koprodukciji s medijskom kućom RTL. Iako Alpine Skiing i Ski Jumping imaju svoje veoma oštre kritičare, mora se priznati da je dotična kompanija redovnim izbacivanjem novih verzija na tržište osvojila simpatije velikog broja igrača. Upravo zbog toga, ali i zbog činjenice da se ostale kuće baš „ne otimaju” za ovaj segment igračkog tržišta (sem austrijskog JoWooda koji dve godine unazad razvija Ski Racing franšizu), logično je bilo da MOk programerima 49 Gamesa dodeli posao izrade oficijelne igre zimskih Olimpijskih igara.

Sa žaljenjem moramo konstatovati da su autori prilično neozbiljno pristupili radu na projektu, zbog čega je Torino 2006 ispodprosečna igra koja će svojim karakteristikama zadovoljiti tek okorele ljubitelje zimskih sportova gladne varijacija na datu temu. Ono što se autorskom timu ponajpre može zameriti jeste to što atmosfera velikog takmičenja kao što su Olimpijske igre nije na valjan način preneta u virtuelni svet igre. Takmičenje za jednu od medalja protiv kompjuterske rutine lišeno je bilo kakvog uzbuđenja i neizvesnosti, a kada se još zna da virtuelni oponenti imaju generička imena (Computer 1, Computer 2...), situacija postaje strašno deprimirajuća. Stvar ne popravlja ni postojanje tri težinska moda, s obzirom na to da se njihovim žongliranjem praktično ništa spektakularno ne unapređuje. Gotovo uvek ćete pobeđivati bez po muke (što bi se reklo, po defaultu), a onda kada to ne učinite, neće vam biti baš najjasnije šta je pošlo naopako i šta treba učiniti da se situacija ispravi (dobar primer za to je takmičenje u skijaškim skokovima kod kojeg krajnji rezultat često ne zavisi od igračeve umešnosti). Još jedan od krivaca za izostanak autentične takmičarske atmosfere krije se u pojednostavljenim komandama i izrazito arkadnom engineu koji blagonaklono „gleda” na greške u izvođenju zacrtanih radnji i potpuno nerealno vrši penalizaciju igračevih pogrešnih akcija. U pojedinim momentima to je toliko izraženo da se može postaviti pitanje da li je igra trebalo da bude test igračeve sposobnosti ili samo demonstracija lepe grafike i glatke animacije.

Kada su igrački modovi u pitanju, Torino 2006 ne može se pohvaliti velikim izborom. Svoje sposobnosti na snegu možete proveravati pojedinačno, u jednoj od ponuđenih disciplina (o njima ćemo detaljno nešto kasnije), ili se okušati u svojevrsnom „višeboju” (obuhvata 9 ili 15 disciplina) gde je cilj sakupiti što više bodova u krajnjem zbiru (nešto slično kao kod takmičenja u dekatlonu). Jedinu svetlu tačku u celoj priči predstavlja mogućnost okršaja do četiri ljudska igrača na jednom računaru, kao i opcija za svojeručno definisanje disciplina koje će sačinjavati pomenuti „višeboj” (mogu se izbaciti one dosadne). U ovom modu od igre možete očekivati da proizvede očekivano „skakanje” adrenalina, mada posle uvežbavanja osnovnih zakonitosti sve počinje više da zavisi od mušičavog enginea i pomenutih propusta vezanih za samu izvedbu nego od snalažljivosti igrača.

Izbor disciplina u Torino 2006 je posebno žalosna priča. Iako se igra može pohvaliti sa čak 15 različitih takmičenja za najsjajnije odličje, treba reći da ih je u osnovi samo osam, a da su sva ostala varijacije na temu. Discipline su, tako, podeljene u osam oblasti: alpsko skijanje (spust, superveleslalom, veleslalom i slalom), skijaški skokovi (na normalnom i velikom brdu), brzo klizanje (na 500, 1000 i 1500 metara), trčanje na skijama, biatlon, bob (muški četvorosed i ženski dvosed), sankanje i nordijska kombinacija (skijaški skokovi na velikom brdu i trčanje na skijama). Zamerke očigledno zaslužuje prevelik broj srodnih disciplina, što je igranje učinilo predvidivim i zamarajućim iskustvom (autorima ništa ne bi falilo da su uključili, recimo, karling, skijanje slobodnim stilom...). Inače, sistem upravljanja u potpunosti odstupa od važećih standarda za ovakav tip igara tako da je, sem u slučaju brzog klizanja i zaleta u bobu, klasično „mlaćenje” tastera izostalo. Može se reći da je upravljanje toliko jednostavno da ne pruža gotovo nikakav izazov (čak su i skijaški skokovi lagan zalogaj za početnike)! Ako u spustu, pri brzinama preko 100 kilometara na čas, možete da izgubite tlo pod nogama isključivo prilikom „zakucavanja” u zaštitnu ogradu, a kapije na stazi slobodno možete „skupljati” bez bojazni od gubitka ravnoteže ili ako pri vožnji boba, ma kako „pritiskali” krivine, ne možete doživeti okretanje, onda sa engineom nešto definitivno nije u redu.

Segment u kojem Torino 2006 briljira jesu grafička rešenja. Primenjeni engine očigledno je simbioza onog iz Alpine Skiing i Ski Jumping pa činjenično stanje na terenu ne predstavlja veliko iznenađenje (grafika je uvek bila jedan od glavnih aduta pomenutih ostvarenja, što je i ovde slučaj). Borilišta su izuzetno detaljno modelovana, tako da u potpunosti odgovaraju onima u stvarnosti (ko je gledao prenose iz Torina u periodu od 10. do 26. februara, uvideće evidentnu sličnost). Puno pažnje posvetilo se objektima oko borilišta, planinskim masivima i prirodi u neposrednom okruženju, publici pokraj borilišta (u pitanju su 3D modeli), specijalnim efektima... Isto tako, modeli takmičara verno su urađeni, sasvim se solidno ponašaju „u akciji”, mada je na licima moglo da se odražava nešto više emocija. Ovako, čini se da su iste beživotne lutke koje „glume” ljudska bića. Zvuk je totalno druga priča. Muzike gotovo da nema, dok su prateći zvučni efekti prilično neubedljivi. Ipak, najviše smeta sramežljivo navijanje publike i očajni komentatorski dvojac čije su „doskočice” izveštačene, neprikladne i često u kontradikciji jedna s drugom. A to što je u potpunosti izostala ceremonija proglašenja pobednika i interpretiranje nacionalnih himni, nećemo ni da komentarišemo.

Vladimir PISODOROV