Svemu na ovome svetu jednoga dana mora doći kraj. Da je neko te, sada već daleke 1992. godine upitao braću Miler, Renda i Robina, šta misle koliki će biti „rok trajanja” njihove igrice Myst, verovatno joj ne bi dali više od šest do devet meseci, taman onoliko vremena koliko je potrebno da se neki novi udarni naslov sa uglancanih polica i iz šljaštećih izloga preseli u škart-korpu iz koje se prodaje „na kilo”. Ali, umesto igre za jedno popodne, Myst je prerastao u planetarni fenomen koji je, svidelo se to nekome ili ne, pored svih shootera i strategija, RPG-ova i simulacija, punu deceniju držao apsolutni rekord u broju prodatih primeraka u svetu, sve do pojave megapopularnih Simića, još jednog naizgled nekonvencionalnog i „neprofitabilnog” igračkog ostvarenja.

U industriji zabavnog softvera, koja je odavno prevazišla nivo domaće radinosti i prerasla u autentičnu privrednu granu, pogrešna odluka u pogrešno vreme, pa makar ona u datom trenutku imala čak i vizionarski karakter, po pravilu znači propast. Odluka da kao grlom u jagode uđe u projekat Uru Live! koštala je Cyan Worlds previše. Mali broj pretplatnika, tehnički problemi i višegodišnje ulaganje ogromnih suma novca u logičku MMOG igru koja nije uspela da skrpi ni tri meseca postojanja doveli su firmu na korak do bankrotstva. Shvativši da igrački svet još uvek nije spreman za jednu tako neobičnu multiplayer igru, Rend Miler aka Atrus, duhovni otac Mysta, autor tri romana („The Book of Atrus”, „The Book of Ti’ana” i „The Book of D’ni”) koji povezuju i produbljuju događaje opisane u serijalu, odlučio je da stavi tačku na svoje životno delo.

Krug se zatvorio – finalno poglavlje Mysta počinje tamo gde se Uru završava, a završava se tamo gde prvi Myst počinje. Očajan zbog smrti dvojice sinova (finale Revelationa), a ubrzo i supruge Ketrin, Atrus se povlači u osamu, rešen da više nikada ne napiše niti otvori nijednu veznu knjigu. Njegova kćerka Jiša, jedina preostala osoba koja poznaje veštinu pisanja Doba, odlučuje da načini drastičan korak: da poseti četiri sveta koji kriju tajnu zlatne ploče D’nija i da uz pomoć Bahroa, inteligentnih bića koja su nekada služila drevnom narodu, pokuša da oživi civilizaciju koju je otkrila njena prababa Ti’ana. Na tom putu ona sreće Ešera, autentičnog potomka nestalog naroda, kome je cilj manje-više isti. Kada oboje dožive neuspeh, Atrusov stari prijatelj, koji je toliko puta priskakao u pomoć, započinje avanturu koja će označiti ponovno rođenje legendarne civilizacije ili njeno definitivno uništenje. Jiša, Ešer i Bahro, tri aktera poslednjeg čina ove drame, učiniće sve da svojim savetima i postupcima olakšaju to putovanje. Ali, čiji su motivi časni, a čiji ne?

Koliko god End of Ages bio logična završnica priče o Atrusu i njegovoj porodici, on je u podjednakoj meri i nastavak Urua, neka vrsta spone, pa čak i kompromisa između dve strane iste medalje: tradicionalnog „p&c” izvođenja sa prerenderovanim lokacijama koje je oduvek bilo zaštitni znak serijala i punog trodimenzionalnog sveta koji je doneo Uru. To što je igra urađena u punoj 3D tehnici nimalo ne umanjuje njenu vrednost; grafika je zapanjujuća, a posebna motion capture tehnika omogućila je da modelovani likovi Ešera i Jiše, posebno njihova lica, budu animirani hiperrealistično. Da bi se zadovoljile sve generacije igrača, kako one koje se sećaju početaka Mysta tako i oni mlađi, autori su napravili igrački interfejs koji podržava tri sistema izvođenja: korak po korak, tehniku kojom su rađeni Myst i Riven, zatim fiksne lokacije koje omogućavaju slobodno paniranje oko ose igrača (Exile i Revelation) i, konačno, lutanje 3D svetom oslobođeno bilo kakvih fizičkih barijera.

I sama Doba od kojih se igra sastoji, sem malenog Direba koji predstavlja raskrsnicu između njih, vuku korene iz Urua jer su inicijalno koncipirana za potrebe njegove on-line verzije. Teza da je Myst V sklepan od ostataka koji nisu ušli u originalnu igru i njena dva expansion packa (To D’ni i Path of the Shell) zaista stoji, ali samo u pogledu naziva Doba i njihove arhitekture. Tahgira, ledeni zatvor u koji su upućivani prestupnici na doživotnu robiju, Noloben, Ešerov dom u kojem vlada večiti suton (i čiji su artworkovi pratili Uru od njegovih najranijih najava), Todelmer, centar univerzuma sa astronomskom opservatorijom, i Laki’ahn, tropsko ostrvo poznato po gladijatorskoj areni, dizajnirani su od nule i prilagođeni potpuno novom tipu zagonetki koje krase ovu igru. Naime, pored već uobičajenih logičkih zavrzlama, Myst V omogućava izdavanje naređenja slugama D’nija putem crtanja simbola na kamenim tablama. Ukoliko prepoznaju ono što je napisano, Bahroi će izvršiti ono što se od njih traži, od sitnih zadataka poput prenošenja tabli s jednog mesta na drugo, pa sve do grandioznih poduhvata poput izazivanja peščanih oluja na Laki’ahnu ili pomeranja čitavih galaksija na Todelmeru. Ovaj korenito novi pristup rešavanju zagonetki daje svežinu i originalnost Mystu V, kao i nivo interaktivnosti u odnosu sa okolinom koji do sada nije viđen u serijalu.

Putovanje koje je trajalo trinaest godina, od dokova na ostrvu Myst do Artusovog zatvora na K’veeru, od Ghenove laboratorije na Rivenu do Saavedrovog skloništa na Narayanu, od idilične Tomahne do Havena i Spirea gde su pohlepni sinovi proveli svoje poslednje dane, od ugašenog pustinjskog vulkana pored Clefta i ulaza u zaboravljeno carstvo D’nia do podzemne prestonice Ae’gure i Kadishovih riznica, okončano je na jedini mogući način – trijumfom. Myst odlazi u istoriju, a zajedno s njim, kako sada stvari stoje, i poslednji autentični avanturistički serijal dvadesetog veka. Korice veznih knjiga su sklopljene, a na doba u kojem je Cyan oblikovao jedan tako ekstravagantan žanr, a s njim i nas same koji smo imali sreću da u tome učestvujemo, spuštena je zavesa. Ostaju mrak, praznina i muk. Ostaje sećanje.

Cyanovci, hvala vam na svemu.

Slobodan MACEDONIĆ