Pokvarena mašta i prljave strasti... Tako bi se na najjednostavniji način opisalo mentalno stanje grupe Rusa kojima je palo na pamet da naprave igru kao što je Midnight Nowhere. Seks i nasilje, dve sočne tabu teme, jesu roba koja se dobro prodaje svuda u svetu, ali se postavlja pitanje šta se postiže njihovom trivijalizacijom i obesmišljavanjem odnosno usiljenom upotrebom lascivnosti radi nje same i, da stvar bude još gora, u kontekstu koji „nema veze s mozgom”. Da li tako nešto uopšte može nekoga da privuče, pa makar to bili i tinejdžeri kojima su tek juče proradili hormoni?

Za rusku firmu Saturn Plus prvi put smo čuli pre dve godine kada se, usred izrazito posnog perioda za avanturističke igre, pojavio njihov prvenac Jazz and Faust. Iako do tog momenta potpuno nepoznata, rađena u skromnim uslovima i pod velikim znakom pitanja da li će uopšte doživeti internacionalnu distribuciju, igra se na kraju pokazala sjajnom, pre svega zbog priče u stilu bajki iz „1001 noći”, živopisnih likova i neuobičajenog paralelizma radnji. Ali, kada uspeh udari u glavu, ljudi često pomisle da se im se ceo svet nalazi u šaci i da tada mogu da rade šta god požele. To je u suštini tačno, ali posledice mogu biti pogubne. Ruski programeri, verovatno misleći da arapske princeze, kalifi, sitni lopovi i trgovci deluju suviše mlako za zapadno tržište željno krvi i mesa, odlučili su da kroz novu igru oslikaju (skoro) sve svoje unutrašnje frustracije i da sve ono što su vešto izbegli u igri Jazz and Faust ovde serviraju u duploj dozi, kao porciju neukusa sa šlagom, pa kud puklo da puklo.

Midnight Nowhere počinje novinarskom reportažom koja hronološki opisuje događaje koji su sredinom marta 2019. započeli u ruskom gradu Black Lake (autentično slovensko ime, nema šta). Tada je, naime, prvi put zabeležena aktivnost nepoznatog ubice koji je u narednih mesec dana pobio skoro stotinu nedužnih ljudi, što je prouzrokovalo pravi egzodus stanovništva i uvođenje policijskog karantina. Ali, uprkos drastičnim merama obezbeđenja i grozničavoj potrazi u koju se uključila i vojska, bolesni manijak, spram kojeg su Majkl Majers i Fredi Kruger junaci dečjih bajki, nastavio je svoj krvavi pir, vešto izbegavajući ruku pravde. A onda, jednog aprilskog dana, u mrtvačnici lokalne bolnice budi se naš bezimeni junak, bez trunke sećanja o tome kako se i zašto živ i zdrav našao upakovan u crnu vreću, spreman da bude ekspedovan na „onaj svet”.

Horor igre predstavljaju standardni deo ponude kompjuterskih igara i u tome nema ničeg lošeg, pod uslovom da kontekst u koji su smeštene ima nekog smisla. Nažalost, Midnight Nowhere je skoro besmislena avantura, napravljena po receptu „smuti, pa prospi”, čija je konfuzna i nepovezana priča (ne)uspešno zabašurena materijalom koji spada u kategoriju „samo za odrasle”. Glavni junak, za koga će se kasnije ispostaviti da je ruski agent po imenu Gorin, ima zadatak da pronađe izlaz iz bolnice u kojoj više nema ni jednog jedinog preživelog ljudskog bića. Radi se, dakle, o konceptu koji je viđen mnogo puta, ali, za razliku od igara kao što su one iz serijala Silent Hill ili Alone in the Dark, ovde se sve svodi na tzv. „pixel hunting” odnosno mukotrpno traganje za dobro skrivenim mestima na ekranu koja u opštem mraku kriju upotrebljive predmete. Lov na „vruća mesta” predstavlja sastavni deo svake (arkadne) avanture, ali preciznost u lociranju detalja kakva se traži u Midnight Nowhereu ravna je mazohizmu. Dodatnu zabunu unose ikonice koje simbolizuju radnje: neke predmete moguće je pokupiti sa „Take”, neke sa „Use”, neke je najpre potrebno pogledati, ali je najgore što u svemu tome treba poštovati tačno propisani redosled radnji. Ovakav koncept, koji nema nikakve logike sem što zamara igrača, veoma lako dovodi do totalnog zaglavljivanja. Velika je šteta što se iza sveg ovog zamešateljstva kriju neke prilično inteligentne zagonetke, posebno u drugoj polovini igre kada Gorin dospe u zatvor. Taj deo priče je realniji i smisleniji (posebno su interesantni problemi vezani za hakerisanje kompjuterskih sistema), ali ni to ne uspeva da izvuče igru.

Verovatno svesni da prave avanturu kojoj se ne piše dobro, autori su odlučili da primene tipičan „šok metod” koji ponekad može da upali i privuče određeni procenat ljudi. Ovde je to učinjeno na dva načina. Prvo, dijaloškim opaskama, tačnije komentarima glavnog junaka, koji su puni vulgarnosti, psovanja, neumesnih komentara i sličnih verbalnih ispada koji u datom kontekstu nemaju nikakvu poentu. Drugi način je još očigledniji: neukusnim forsiranjem golotinje. Bolnica i zatvor naprosto vrve od postera, plakata i knjiga u kojima „big boobies” vode glavnu reč (o raznim seks-pomagalima koja se takođe mogu naći da i ne govorimo), pri čemu sve to nema blage veze s pričom, niti je na bilo koji način, sem u jednom slučaju, skopčano sa rešavanjem zagonetki. Svet kompjuterskih igara poznaje brojne primere u kojima su teme za odrasle dominantne, što je u današnje vreme realnost koju treba prihvatiti. Seks i nasilje, prezentovani na pravi način, ne bi trebalo nikome da smetaju, ali ako se ode u drugu krajnjost i to učini na način kao u Midnight Nowhereu, onda se time potpuno promašuje cilj.

Slobodan MACEDONIĆ