Jedan od najvećih hitova Spilbergove kompanije „DreamWorks” u 2000. godini bio je crtani film „The Road to El Dorado”. To je priča o dva Španca, Tuliu i Migelu (glasove su im pozajmili Kevin Klajn i Kenet Brana) koji sasvim slučajno, zahvaljujući pukoj kockarskoj sreći, dolaze u posed mape koja potvrđuje postojanje grada El Dorada, negde u dubokim prašumama Južne Amerike. Za one koji možda ne znaju, El Dorado je mitski actečki grad, napravljen od čistoga zlata za koji su gramzivi Evropljani bili ubeđeni da postoji. Istorija špekuliše od tome da su Hernand Kortez i konkvistadori, u ime španske države i kralja, na svojim putovanjima u stvari tražili Zlatni grad. Razočarani zbog neuspeha i nemoćni da ubede ponosne Acteke i njihovog poglavicu Montezumu da otkriju tajnu El Dorada, konkvistadori su napravili stravičan pokolj među Indijancima, što je bio početak kraja actečke civilizacije.

Crtani film, urađen u stilu najboljih „Diznijevih” ostvarenja (dakle, vizuelno nešto drugačiji od prethodnog „DreamWorksovog” crtaća „The Prince of Egypt”) vraća nas u Španiju 1519. godine, gde dvojica pomenutih luzera, mršavi Tulio i „razbacani” Migel, kradu Bogu dane. Ali, njihovi životi naglo će se promeniti kada na kocki osvoje mapu koja navodno upućuje na El Dorado, a onda, sasvim slučajno, dospeju na Kortesov brod koji upravo isplovljava put Novog sveta, u potrazi za slavom i bogatstvom. Jedne noći, njih dvojica uspevaju da čamcem pobegnu s broda, noseći sa sobom krajnje neobičan tovar – Kortesovog prelepog belog konja Altiva koji im je pomogao u bekstvu. Nakon nekoliko dana besciljnog veslanja, oni se iskrcavaju na kopno i shvataju da su se našli na terenu koji pokriva mapa koja im je dospela u ruke. Dugotrajan put kroz prašumu, praćen mnogim opasnostima, biće krunisan uspehom – Tulio i Migel uspevaju da nađu El Dorado i, što je još interesantnije, domoroci ih prihvataju kao izaslanike bogova. To, međutim, neće biti kraj njihovih avantura, za šta će se pobrinuti zli savetnik poglavice, koji uz pomoć čudovišnog kamenog jaguara želi da zagospodari Zlatnim gradom.

Bez obzira što su dugometražni crtaći omiljeno filmsko štivo svih generacija, činjenica je da se oni prave tako da prvenstveno zadovolje afinitete i ukuse najmlađe publike. Postoje, naravno, i suprotni primeri, poput „Heavy Metala” ili „South Parka”, ali oni su relativno retki. Stoga nije ni čudo što svaki put kada neka firma pribegne kompjuterskoj adaptaciji nekog crtanog filma kao krajnji rezultat dobijamo neku jednostavnu, ali dopadljivu platformsku igricu koja po svojoj složenosti i zahtevima odgovara mlađim uzrastima (npr. serijal „preskakalica” nastao po „Diznijevim” filmovima Hercules, The Lion King, Tarzan itd.). Imajući sve to u vidu, kao i neizbežne komercijalne razloge, nije ni čudo što se veoma retko dešava da se neko odvaži da od crtaća napravi kompjutersku igru nekog drugog tipa. Firma „Revolution” prihvatila se nezahvalnog zadatka da „The Road to El Dorado” pretoči ni manje ni više nego u avanturu. Hrabar pokušaj, koji odskače od uobičajne prakse i, što je još važnije, veoma uspešan.

Iako „Revolution” drži apsolutni svetski rekord u brzini objavljivanja nastavka neke ozbiljne avanture (naravno, govorimo o igri Broken Sword i njenom drugom delu koji se pojavio devet meseci kasnije), bilo je krajnje nerealno očekivati da jedna tako mala firma može da objavi u roku od dva meseca čak dve igre. To se ipak dogodilo – In Cold Blood i The Road to El Dorado našli su se na tržištu gotovo istovremeno. Kako je to moguće? Pa, vrlo jednostavno: kao prvo, bio je potreban još jedan dizajnerski tim, koga u današnje vreme nije teško sastaviti, a kao drugo, već gotov „game engine” na kome nije trebalo izvršiti ni najmanju intervenciju. A „Revolution” je imao i jedno i drugo. The Road to El Dorado je, dakle, napravljen korišćenjem osnovnog programskog koda avanture In Cold Blood, pri čemu na sistemskom nivou nije promenjeno ama baš ništa. Čak i takvi detalji kao što su osnovni meni i raspored opcija unutar njega nisu pretrpeli ni mikronske promene. Naravno, ono što je novo jeste sama igra koja je, kao i crtać, podeljena na četiri celine i svojim scenarijem se striktno drži filmske radnje. Za razliku od „dramske” grafike koju poseduje In Cold Blood, El Dorado je urađen korišćenjem diznijevskog stila crteža, tako da ga je veoma teško, da ne kažemo nemoguće, razlikovati od samog filma. Čak bi se moglo reći da je grafika za nijansu lepša od one u Escape from Monkey Island, iako ne traži 3D akcelerator.

Specifičnost avanture The Road to El Dorado sastoji se u tome što igrač vodi paralelno dva junaka (čisti multitasking!). Većina problema kreirana je tako da u njihovom rešavanju učestvuju i Tulio i Migel, pri čemu ovaj prvi, kao pravi pametnjaković, maksimalno koristi svoju dovitljivost i elokvenciju, dok mu drugi pomaže u onim situacijama kada je potrebno primeniti čistu fizičku silu ili neku telesnu veštinu. Tandem funkcioniše izvanredno, mada Migel često zamera što ga Tulio tera da radi „prljave poslove” (recimo, skrivanje u buradima sa pokvarenom ribom). Uz ovu dvojicu avanturista, kao aktivni lik pojavljuje se i Bibo, maleni armadiljo koga Migel u prašumi spasava u trenutku kada se već našao na jelovniku velike zmije. Ipak, bez obzira na naizgled složenu strukturu, igra je zapravo veoma jednostavna, prilagođena uzrastu kome je namenjen i crtani film.

Za prave avanturiste, The Road to El Dorado biće luk i voda – jedan lakši trening nakon zaguljenog Escape from Monkey Island. Ali, za mlađu populaciju, i one koji do sada nisu igrali avanture, on je idealno početničko rešenje.

Slobodan MACEDONIĆ