Neki ljudi stvarno ne znaju kada je dosta. Pošto su iz okrilja „Microsofta” u prelaznom roku postali deo „SSI”-ja, momcima iz „Atomic Gamesa” palo je na pamet da pučanstvo gladno strategija može da proguta još jednu igru iz serijala koji ih je proslavio. To bi bilo sasvim u redu, kada bi (nekada) dijamantski niz pretrpeo izmene i unapređenja u skladu sa godinama koje prolaze. Tradicija da nam svaka jesen počne sa novim Close Combatom u starom ruhu nije izneverena ni ovaj put. Nažalost.

Sadržajno, peti Close Combat vraća nas na početak: iskrcavanje u Normandiji je bilo tema prve u nizu igara koje su unele nešto zaista novo u svet ozbiljnih real-time strategija, dok su nastavci obradili par značajnih operacija Drugog Svetskog rata (dvojka operaciju „Market garden”, četvorka „Wacht am Rhein”, dok je treći deo na pomalo trapav način obradio celokupan ruski front 1941-1945. godine). Od obećenja da će se konačno preći na egzotičnija ratišta (spominjao se Pacifik i operacije na arhipelazima Tihog okeana) nije bilo ništa. Manjak ideja u konceptualnom smislu upotpunjen je odustvom bilo kakvih revolucionarnih novina.

Gradacija unapređenja u svetu Close Combata tekla je otprilike ovako: u odnosu na keca, dvojka je donela mnogo bogatiju grafiku i kvalitetniji zvuk; trojka je dodatno poboljšala audio-vizuelnu komponentu igre (uz mnogo veće borbene mape), usput uvodeći izmene koje su se ticale balansa sposobnosti jedninica na terenu (na primer, nemačka pešadija više nije bila toliko superiorna u borbi sa tenkovima). Takođe, akcenat je bačen na mnogo veći broj oklopnih jedinica (pešadija je neopravdano postala sekundaran strateški element), kao i na širi „scope” igre, čija je tema od pojedninačne operacije postala čitav WWII (dodajmo tome i off-map artiljeriju koju niste mogli da kontrolišete i uvođenje uticaja komandnih timova na terenu). Četvorka je uz gotovo netaknutu grafiku i zvuk (sa izuzetkom znatno lepše urađenih eksplozija) donela i globalni strateški element rasporeda snaga po sektorima, što je donelo preko potrebnu dozu nelinearnosti i ukidanje principa fiksiranih misija. Loša strana tog principa bilo je gašenje mogućnosti bilo kakvog uticaja na sastav borbenih grupa, kao i odsustvo iole kompleksnijih strateških manevara (upad u borbenu zonu iz više pravaca i sa više borbenih grupa). Takođe, uvedena je i mogućnost planskih avio i artiljerijskih udara (koji se nisu preterano proslavili efikasnošću), kao i mogućnost za određivanje waypointa pri taktičkim bitkama (da li smo spomenuli i radikalno unazađen AI oklopnih jednica)?

Pa šta nam to novo donosi Invazija na Normandiju? U konceptualnom smislu, gotovo ništa: sem promenjene teme (naravno), mehanika igre je ostala skoro ista, uz činjenicu da ovoga puta imate ograničen uticaj na sastav snaga koje vodite. Ograničen u smislu da bojište (ili njegov deo) poseduje limitirani force pool (kvanitativno i tipski) iz koga pre svakog borbenog sudara možete modifikovati sastav svake pojedinačne grupe. Za igrače bez dobrog poznavanja istorije ratne tehnike odabir snaga može da predstavlja pravu noću moru: umesto kakve-takve statistike iz prošlih nastavaka, ovde je opis jednice sastavljen isključivo od imena! Ako se odlučite za igranje na strani Nemaca, imaćete problema pri „odokativnom” ocenjivanju razlike između, na primer, Osttruppena, Zugfuhrergruppea, Falshimjaegera, Sturmtruppena, Ost Leichtec MG 34, Aufklarera i Grenadiera (specifične vrste pešadijskih odeljenja). Sa saveznicima je identifikacija malo lakša, ali nikako jednostavna kao ranije. Sem toga, strateški segment je ostao podjednako nefleksibilan: ni ovog puta ne možete izvesti ništa sem proste kombinatorike sa pomeranjem trupa (napad iz više pravaca i sa više jedinica opet nije moguć).

Na taktičkom delu, Close Combat 5 donekle odudara od prethodna dva nastavka vraćanjem dominantne uloge pešadije u napadu i odbrani (čime se vraća korenima iz drugog dela). Tenkova je srazmerno malo na obe strane, pri čemu je izbor ograničen na lake modele i prevaziđene tipove (time se simulira vezanost najjačih nemačkih trupa za Istočni front). Mape su iste ili veće nego ranije, sa novinom koja se tiče priobalnih lokacija za iskrcavanje (sa bodljikavom žicom, nemačkim bunkerima i Rajanovom braćom razvejanom po plaži).

Protivnički AI u poslednjih nekoliko godina nije pretrpeo nikakve izmene: i dalje je mnogo interesantnije igrati u napadačkoj ulozi, kada neinventivnost kompjutera ne dolazi do tolikog izažaja. Veštačka inteligencija računara u napadu veoma je slaba: u većini slučajeva će naslepo jurišati najočiglednijim pravcem za proboj (i uletati na vašu logično postavljenu liniju vatre), računajući da će grubom silom odneti prevagu. Zbog toga je ovog puta mnogo zanimljivije igrati kampanje na strani saveznika.

Zaključak? Close Combat: Invasion Normandy ozbiljno pokazuje znake hronične zastarelosti serijala. Ako žele da sledeći nastavak dobije više od 50%, autori će morati da razmisle o krupnijim izmenama sadržine i izvođenja. Ne tražimo spektakularnu 3D akceleraciju, ali malo svežeg vazduha ipak ne bi škodilo.

Miodrag KUZMANOVIĆ