Kompleksna potezna strategija vezana za ruski front koja lepo radi na 486/66?” Svaki mladi i nadobudni uživalac realno-vremenskih makljaža prezrivo će vas pogledati i odmahnuti rukom. „Nema tesla tenkova, kiber-vučjaka, mutanata i hoverkraftova. Bljak. I kakav bi to ja bio snob ako bih igrao isto što može i komšija koji tri godine nije radio apgrejd? Nosite to đubre dalje od mene!”

Zablude takvih tipova su njihov problem. Retkim hard-core strateškim fanovima sigurno će zacakliti oči kada bace pogled na novi „Talon Softov” softver za upropašćavanje ispitnih rokova. East Front, začetnik novog Campaign serijala koji treba da zameni dotrajali Battleground prava je labudova pesma end-turn pustolovina naše mladosti. Skoro sve je tu. Sve značajnije vrste jedinica i njihove realne karakteristike, čak osam zanimljivih kampanja (Barbarosa, Tajfun, Citadela...), ogroman izbor pojedinačnih scenarija, od kojih su neki pravi unikati (gradska bitka za Staljingrad!), odličan editor za kreiranje sopstvenih okršaja, sjajne audio-vizuelne karakteristike i prilično lukav kompjuterski oponent. O nekim sitnijim manama malo kasnije.

Logički gledano, prvi utisak o 3D izometrijskom okruženju nameće poređenje sa vizuelno najsličnijim konkurentom, Panzer Generalom 2. Posle nekoliko minuta igranja bićete temeljito razuvereni. East Front je ono što Panzer General nije, i obratno. Ali, nedostatak pancerolikih elemenata ovde je samo plus! Krenimo sa nasumičnim nabrajanjem.

Kao prvo, nema skupljanja prestiža, kupovine i nadogradjivanja trupa. Snalazite se sa onim što imate, uz povremena pojačanja iz pozadine. Zavisno od izbora, komnadovaćete jedinicama čija se veličina kreće od bataljona do korpusa, i to u skladu sa afinitetom, kao pešadijski ili oficir oklopnih jedinica. To što ne možete „kupovati” jedinice kad vam se ćefne dodatni je tas na vagi borbene realnosti. Tipična situacija iz Panzer General 2, kada kliknete mišem na dugme za popunu, i sutra iz Minhena stigne 500 tenkova sa elitnim posadama ipak je naučna fantastika.

Vezanost igre za samo ruski front sugeriše njene ograničene domete, ali je različitist bojišta iz Panzera više mana nego prednost. Ovde su sve bitke daleko podrobnije obradjene, tako da mogu izvrsno poslužiti vojno-istorijskim fanaticima kojima smeta svako pojednostavljivanje. Isto tako, težina igre uopšte nije zanemarljiva. Dok ste, igrajući Panzer General 2 (koji verovatno štuca od ovolikog spominjanja) u većini slučajeva lako koncentrisali trupe i prolazili kroz neprijatelja kao kroz sir, ovde su efekti terena, artiljerijske vatre i minskih polja daleko izraženiji. Utisak „zakucanosti” u rusko blato i sneg je neuporedivo veći od bilo koje strategije u novijoj istoriji, tako da po ukupnoj atmosferi kao poslednjoj i najvažnijoj karakteristici East Front glatko nadmašuje aktuelnog konkurenta.

Način igranja u izvesnoj meri podseća na stari dobri Laser Squad. Svaka jedinica ima odredjenu količinu akcionih poena koje u toku poteza može trošiti na kretanje, otvaranje vatre, juriš, ukopavanje, ili neku drugu radnju zavisno od tipa dotične. Ovakav način komadovanja ostavlja daleko više prostora za kombinatoriku od „move & shoot” standarda koji preovladjuje u sličnim igrama. Što se tiče napadanja, svi tipovi jedinica sem artiljerije su sposobni za dva modaliteta, direktnu paljbu ili juriš, pri čemu veliku ulogu igra sa koje strane napadate protivnika.( Recimo, tenkovski juriš na oklopne transportere sleđa može biti mnogo efikasniji od dugotrajnog napucavanja sa distance.) Artiljerija koristi, tzv. indirektni napad, što u praksi znači da u okviru jednog poteza određujete ciljeve, a na početku sledećeg dolazi do programiranog dejstva. Ista šema važi i za vazdušni napad, tj. markiranje ciljeva za „štuke”. Tu bi se mogla staviti prva ozbiljnija primedba, jer je ukupna upotreba avijacije u igri ograničena samo na to. Doduše, možda bi uvođenje vazdušnih duela samo nepotrebno zakomplikovalo stvari, ali utisak nedorađenosti tog segmenta igre ipak ostaje.

Pored borbenih jedinica, na terenu je prisutan i štabni automobil sa vama, a tada se jedinice efikasnije bore i raste im moral. Naravno, realna šansa da poginete uvek postoji (autori kažu da iznosi 4% prilikom svakog direktnog napada). Spomenuti moral je vrlo bitna stavka u paleti karakteristika jedinice (prikazane u heksagonalnom mozaiku u gornjem desnom uglu ekrana), a uzastopni gubici i loše snabdevanje utiču da rapidno opadne. Upravo ćete oko snabdevanja imati najviše problema, jer je sistem teško shvatiti ukoliko nemate originalnu brošuru. Ono se automatski vrši posle svakog poteza, a izvode ga štabni kamioni, od kojih svaka klasa ima sopstveni domet. Bataljonski HQ snabdeva jedinice udaljene najviše 8 polja, pukovski (regimental HQ), kao i brigadni 15, divizijski 30 a armijski ima neograničeni radijus (prisutan samo u kampanji na armijskom ili nivou korpusa). Svaki od njih izdaje municiju samo ako ga u prethodnom potezu niste pomerali, tako da se napredovanje mora studiozno isplanirati, da bi se pomirila brzina ofanzive i bezbednost trupa.

Vreme je za drugi minus. Igra se ne može pohvaliti brzim učitavanjem, a čekanje na potez kompjutera ponekad se oduži. To ipak nema grozne razmere Great Battles of Hannibal ili Alexander, ali zna da nervira ako ste nestrpljivi. No, ovo ionako nije igra za napaljene klince.

Miodrag KUZMANOVIĆ