Sve što je unapred rečeno o igri Shadow Harvest: Phantom Ops govori o tome da je reč o potencijalno najvećem iznenađenju ove godine. Zamislite samo spoj naracije viđene u Half-Lifeu sa tajnovitom mehanikom Splinter Cella, znatno začinjen esencijom jednog Gears of War naslova. Kada se na to doda priča o zaveri da se belosvetskim diktatorima proda i isporuči najsavremenije naoružanje, te dva različita lika kojima je moguće upravljati, skoro da nema igrača koji ne bi poželeo da je zaigra. Na sreću, iskustvo nas je odavno naučilo da ovakvim promotivnim žvakama prilazimo sa oprezom. Ovo ostvarenje zaista deluje kao nešto što je imalo potencijala. Tu su šunjanje sa samostrelom, nevidljivost, džinovski mehovi i akcija na nekoliko egzotičnih lokacija širom planete. Ipak, nema drugog načina da se ovo kaže – igra je užasna!

Radnja se odvija u ne tako dalekoj budućnosti, a sve počinje u Somaliji, kojom vlada nekakav diktator. Na žalost svetskih moćnika, on ne samo da nije zaustavio piratske napade već se aktivnost morskih vukova utrostručila. Amerika šalje specijalca Alvareza da, ironično maskiran u pripadnika snaga UN, eliminiše predsednika. Njemu će se usput pridružiti članica tajne organizacije, koja nezavisno od njega ima isti zadatak. Alvarez je kršna momčina kojoj nije problem da se probija kroz najžešći okršaj koji su ulice Mogadiša videle poslednjih godina. Igrač može da koristi zaklone i postavlja eksploziv na za to predviđenim mestima. Nažalost, veštačka inteligencija saboraca i protivnika je očajna. Prvi su tu ukrasa radi, a drugi vide kroz zidove, ali ne znaju da iskoriste tu prednost. Traženje zaobilaznog puta svodi se na rušenje unapred određenih zidova pomoću eksplodirajućih burića ili cisterni. Tu i tamo moguće je pronaći paket zavoja ili dodatno oružje. Nešto zanimljivije su deonice u kojima možemo da upravljamo gospođicom Li. Na raspolaganju su joj neke prilično interesantne spravice poput nanosondi koje mrtve stražare čine nevidljivim. Iako igra nudi savršeno logično objašnjenje za njihovu upotrebu, ne možemo da odolimo a da ne pomislimo da je to samo trik autora da ne bi morali da ugrade mehaniku sakrivanja leševa. Kad na to dodamo da se šunjanje obavlja prostim prelaskom u čučeći položaj, da je moguće protrčati ispred stražara koji neće reagovati ako se „merač aktivnosti” ne popuni do kraja, te da se obijanje brava svodi na držanje tastera za interakciju, jasno je da ni ovaj deo igre ne zadovoljava standarde koji su postavljeni još pre desetak godina.

Nivoi su uglavnom linearni, a kvalitet tekstura i broj detalja nikako ne opravdavaju tromost koja se javljala prilikom testiranja. Najzanimljiviji segment ovog ostvarenja jeste priča, ali sumnjamo da će iko, osim novinara kojima je to posao, imati strpljenja da odigra ovaj naslov do kraja. Razlog leži u očajnim kontrolama, slaboj preglednosti i, uopšte, nekvalitetu igre. Igrajte nešto drugo, bar ove godine nije mali izbor zanimljivih naslova.

Nikola BULJ