Sudeći prema prvoj novogeneracijskoj igri sa etiketom „Isterivača duhova”, skrojenoj sredinom 2009. godine, teškaši sa filmskog platna nesumnjivo se mogu pretočiti u bitove i bajtove na zadovoljavajući način, pod uslovom da ekipi koja stoji iza igre ne dišu za vrat tesni rokovi i potreba da igračko iskustvo bude verno filmskom predlošku. Shodno tome, Sanctum of Slime je ispunio sve preduslove da bude dobar naslov. Međutim, ne lezi vraže – pred publikom je konfekcijsko ostvarenje kojem je malo falilo da dotakne apsolutno dno kvalitativne lestvice.

Gotovo jedina svetla strana igre (pored Reja Parkera Mlađeg) vezana je za duhovite dijaloge između glavnih aktera priče, koji tokom uvodnih kadrova uskaču u kožu Venkmena, Egona i ostatka stare garde, rešeni da se obračunaju s novom pretnjom oličenom u vidu drevnog zla po imenu Uništavač Dumazu. Potpomognut donekle pozajmljenom premisom crtane serije „Extreme Ghostbusters”, pomenutim humorom i prepoznatljivom fabulom o novoj plejadi utvara koje iz nepoznatih razloga opsedaju Njujork, Sanctum of Slime je na pripovednom planu gotovo u koloseku filmskih uzora. Nažalost, povoljan utisak u velikoj meri narušava podatak da su u centru pažnje neki novi lovci na duhove, koji ipak nisu ni do kolena članovima stare ekipe.

I dok po priči pripada višem srednjem razredu, Sanctum of Slime je na polju gejmpleja više nego razočaravajuć. Spada u domen pucačkih igara sa pogledom iz ptičje perspektive, u maniru Shadowgrounds Survivora ili svežeg Alien Breeda. Novi Ghostbustersi, međutim, nisu u velikoj meri zadojeni idejama ovih šablonskih „dumačina” (sa drugačijom kamerom), već snažnije asociraju na Crimsonland, s tom razlikom što se SoS prostire na više ekrana i ima kampanju. To znači da igra mahom funkcioniše tako što se igrač zatvara u jednu omanju prostoriju u koju nadiru protivnici koje je potrebno potamaniti. Kada se završi s tim krvavim poslom otvaraju se vrata, a igrač ulazi u novu omanju prostoriju u koju nadiru protivnici koje je potrebno potamaniti.

Glavni nedostatak ovakve zamisli ogleda se u tome što je igra dozlaboga jednolika, te nakon nekoliko deonica igranje postaje neizdržljivo. Tome, između ostalog, kumuje i sveopšti manjak izazova, pa ćete brzo uvideti da se igrate automatski, dok su vam misli slobodne kao ptica na grani.

U igru je utkan i kooperativni režim za četiri igrača, ali joj ni na tom polju ne cvetaju ruže, budući da „pijačarski” gejmpedi koje koristi većina igrača iz Srbije nisu podržani (potreban je Xbox Controller).

Svakako je začuđujuće to koliko su podbacili autori ove digitalne sluzi. Pored čitavog niza boljih coop igara (tandem Shank & Spank, recimo), računarski isterivači duhova zaista nisu zaslužili novi poziv. Ponovno uranjanje u prva dva filma deluje kao daleko prijemčiviji korak.

Aleksandar ĐURIĆ