Pre nešto više od godinu dana bili smo svedoci sramnog nastavka jedne od najboljih i najoriginalnijih RTS igara sa srednjovekovnom tematikom ikada. Stronghold 2 je bio gigantski korak unazad u više relevantnih segmenata, dok je naizgled pozitivna stavka, engine u 3D okruženju, patila od mnogobrojnih boljki svoje velike neoptimizovanosti. Posle takvog debakla na igračkoj sceni, jedna okrpljena i obogaćena verzija igre bi autore mogla da vrati na pravi kolosek, bez obzira na to što oni i dalje očigledno ne znaju svoju putanju. Stronghold Legends, iako potpuno nova igra, može se grubo defnisati kao veća ekspanzija prethodnika.

Prvo osveženje u odnosu na dvojku jeste nesumnjivo postojanje konkretne storije. U kampanji su zapravo ponuđene tri frakcije, krajnje dijametralnih orijentacija, sa potpuno zasebnim misijama. Dakle, odustalo se od dosadašnje klasične podele na dve glavne sesije u vidu ratnog pohoda i ekonomskog prosperiteta. Primarna, a ujedno i najlakša kampanja vezana je za čuvenu legendu o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola, Merlinove podvige, kao i za Lanselotovo brakolomstvo u drevnom anglosaksonskom društvu. Druga kampanja u igri nosi naziv Ice, osrednje je izazovna i prati legendu o princu Ditrihu, Hildebrandu, Zigfridu, te Beovulfu koji se hvataju u koštac sa raznoraznim pretećim zlim silama, a tu su i ostali junaci stare germanske mitologije, širem krugu čitalaca verovatno najmanje poznate, a samim tim i proporcionalno manje zanimljive. Treća i najteža je kampanja Zla (Evil) koja se oslanja takođe na jednu posve prominentnu i široko rasprostranjenu legendu o plemiću po imenu Vlad Drakul, ili Drakula, koji ulazi u konflikt sa okolnim kraljevinama i provincijama, žedan osvete. Naravno, uzimajući u obzir da su sve priče fikcija, i u samu igru je inkorporiran fantazijski momenat, što je najevidentnija i najbitnija razlika u odnosu na Stronghold 2. Uprkos tome što je prisutna dublja i zanimljivija tematika, ne može se reći da priča na bilo kom nivou posebno intrigira. Pored kampanje, u single-player odeljku postoje i mini-kampanje od više (ne)zanimljivih misija, zatim custom skirmish odeljak i detaljni map editor, naravno. A toliko hvaljeni multiplayer deo ne predstavlja nikakvu novinu niti ima nešto što treba posebno naglasiti.

Svaka frakcija je u neku ruku jedinstvena, te stoga, pored dobro poznatih regularnih, ima i svoje specifične jedinice, ali i prednosti u vidu specijalnih, magijskih ili borbenih veština. Tako Artur ima na raspolaganju vitezove okruglog stola, uključujući i Merlina koji je razoran u napadu sa distance, ali očajan u bliskoj borbi. Ditrih npr. poseduje diva koji ubija ostale jedinice tako što ih bukvalno gazi, a poguban je i za neprijateljske zidove. Vukodlaci, psi iz pakla i slepi miševi su neke od nemani u službi Drakule. Takođe, građevine u vidu zidova, nekih proizvodnih zdanja, zamkova i kula vidno se razlikuju između rasa, a i prirodno okruženje oko zamka je drugačije, u zavisnosti od toga koju stranu ste odabrali. Svaka frakcija može imati zmaja (zeleni, crni i ledeni), daleko najjaču jedinicu u igri. Ako ste u celini opasali svoju zemlju zidinama, to nije nikakva garancija sigurnosti jer postoji široka lepeza kreatura koje lete ili se penju uz zidove (vampiric creeper), a ne predstavljaju skupu investiciju da bi se regrutovale.

Sve ovo negativno utiče na fundament onoga što Stronghold jeste, a to je težina i značaj osvajanja utvrđenja. Ovo je samo donekle kompenzovano činjenicom da vrlo mali broj jedinica može da „buši” zidove ili ruši ulaznu kapiju. Dodat je određen broj novih opsadnih i odbrambenih mašinerija kao što je neobičan lanser vukodlaka. Osnovna mehanika i funkcionisanje gameplaya nisu pretrpeli neke važnije izmene. I dalje morate da obezbedite hranu za stanovništvo, od čije prisutnosti opet zavisi mogućnost regrutovanja novih vojnika, zapošljavanja u različitim objektima itd. Tu je zarađivanje zlatnika uz pomoć poreza, kao i honor poena, uz pomoć raznih ugađanja raji. Količna honora je jedna od krucijalnih stvari u igri s obzirom na to da se pre svega koristi za kupovinu velikog broja naprednih jedinica Uz abnormalni broj građevina (oko 12 samo za hranu) nastaje iritirajući problem mikromendžmenta, gde posle svakog većeg okršaja koji uključuje i razaranje infrastrukture, vrlo brzo gubite sve konce zarade, snadbevanja i izgradnje, a nedovoljno je vremena za oporavak.

Grafičko okruženje nije doživelo nikakve epohalne transformacije, što se moglo i očekivati, ali ovog puta sve je optimizovano mnogo bolje, u masovnijim bitkama i 512 MB RAM-a biva sasvim dovoljno, mada je za potpuno fluidno igranje, u svakom trenutku, sve preko te vrednosti dobrodošao višak. Količina bagova i clipping fenomena je znatno umanjena. Muzika pak ne dočarava atmosferu u potpunosti. Zadržale su se i neke stare numere, ali, sve u svemu, pozadinske melodije u većini slučajeva nećete ni registrovati, a kamoli osetiti adekvatno korespondiranje sa trenutnim dešavanjima na ekranu. Ambijentalni zvuci su, generalno gledano, sasvim dobri. Voice-acting je dosegao fazu nečeg prihvatljivog nakon tragikomične Dvojke, iako sve to i dalje deluje prilično amaterski kada se uporedi sa maestralnim prvim delom. Sve bitnije komande su razumno raspoređene i vidljive, međutim, izgled interfejsa je za iskreno žaljenje. Od jedne ovakve igre ipak se ne očekuje da vrvi od živih boja i smešno ilustrovanih komandi, poput nekog dečjeg zabavnog softvera. Možda je to prilično nebitna stvar, ali igri svakako ubrizgava pozamašnu dozu neozbiljnog i infantilnog karaktera.

Ruku na srce, Stronghold Legends jeste pomak u odnosu na prethodni nastavak u serijalu, ali vrlo je teško otrgnuti se utisku da je ovo, pored svih uvedenih novina, čistokrvni mediokritet. Pitanje je i da li svi fanovi Tvrđave odobravaju beg od realnosti i fantazijski pristup tematici.

Goran TOTOVIĆ