Igra koja je takođe poznata i kao Celtic Kings: Punic Wars predstavlja nastavak veoma uspešnog ostvarenja iz 2002. godine, Celtic Kings: Rage of War. Sazdana je na istom 2D engineu i dodaje još dva naroda, Kartaginjane i Iberce, pored Gala i Rimljana koji su bili prisutni i ranije. Pošto nekima od nas nikako da se smuči zveketanje mačeva, udaranje koplja o štitove i slanje mase ljudi u smrt zarad viših ciljeva, krenućemo u još jednu avanturu smeštenu u doba pre nove ere.

Kao što se može primetiti iz alternativnog naziva igre, težište je bačeno na Punske ratove, a samim tim eto nama Hamilkara, Hanibala, Hazdrubala i njihovih slonova. Postoje tri različita tipa igre: single-player (sami birate mapu i postavljate uslove igre), multiplayer i adventure. Poslednja grupa je samo vešto smišljen naziv za kampanju, tj. skup međusobno povezanih misija, kojih ima pet (Battle of Saguntum, Hannibal’s Campaigns, Numantia’s Siege, Osca’s Siege, The Punic Wars). Povrh svega ovoga, uz igru dolazi i izvanredan editor mapa, scenarija i kampanja.

U Nemesisu je akcenat stavljen na heroje kojih možete imati više i koji sa sobom mogu da povedu maksimalno jedan bataljon (u igri ga čini 50 vojnika) čiji pripadnici dele iskustvene poene i napreduju zajedno sa svojim vođom, dokle god su u sastavu njegove vojne grupe. Dva osnovna i jedina resursa u igri su hrana i zlato. Uz svaku vojnu grupu obavezno ide i jedan seljak sa magarcem koji vojnike snabdeva hranom. On predstavlja i jedinu ekonomsku vezu sa osvojenim gradovima i utvrđenjima. Ne postoji mogućnost podizanja objekata, već igru počinjete sa unapred izgrađenim utvrđenjem, a sve one lepe zgrade koje nemate, a tako biste ih rado posedovali, morate da otmete od protivnika. Da biste „zarobili” zgradu, dovoljno je da pred nju dovedete malo veći broj vojnika, izdate im capture naredbu i oni će bukvalno početi da se deru na „stanare” sve dok ciljnoj zgradi loyalty vrednost ne padne na nulu, kada će se ona naći u vašim rukama. Dakle, verbalni atak na protivnika. Efikasna odbrana od ovoga ne postoji – antifoni tada još nisu bili u upotrebi.

Borbeni momenat je jednostavan, ali efikasan. Prisutne su tri različite formacije – line, block i horse wing. AI rutina nije preterano razvijena, međutim, pružiće izazov manje iskusnim igračima. I dok neprijateljski AI ne pravi neke prevelike gluposti, pripadnici vojske koju vodi igrač umeju da budu lenji, shvataju naredbu tek nakon 3-4 klika i redovno od pedesetorice ljudi bar dvojica ostanu na početnom mestu nakon izdate naredbe za marš. Veliki propust primećuje se u lošoj primeni fog of war principa jer je dovoljan samo jedan pritisak na ’Space’ taster i pogled na mapu područja, pa da se uoče protivničke jedinice i njihovo kretanje. Utisak kvari postojanje magičnih jedinica (sveštenika) koje u velikoj meri narušavaju autentični istorijski šmek.

S grafičke strane, iako još uvek deluje simpatično, stari 2D engine očigledno je pred penzijom. Mape su ogromne, područja na kojima se odvijaju bitke, građevine i jedinice su urađeni sasvim pristojno, možda čak i lepše nego u većini 3D naslova ovog žanra koje imamo priliku da vidimo u poslednje vreme. Međutim, animacije pokreta jedinica deluju nedovršeno – jedan tip vojske se kreće glatko, a drugi „skokovito”, što je stvarno neshvatljivo. Upravljački interfejs je iskomplikovan do granice bola i sasvim sigurno će mnoge početnike odvratiti od igranja.

Svi kućni stratezi će garantovano ostati bez daha pred prizorom masovnih bitaka. Jeste da se ne zna ni ko pije ni ko plaća, ali mnogo moćno izgleda... Pravo je uživanje nabaviti trainer, naštancovati nekoliko stotina jedinica i poslati ih u pokolj. Krvoločniji igrači mogu i da snime poziciju pre bitke i da je besomučno učitavaju i ponavljaju... Ništa lepše od kohorte pretorijanaca (pet stotina ljudi) poređanih u blok formaciju, koju pošaljete na neprijatelja... Još kada bi krvožedno urliknuli, umesto flegmatičnog odziva i lagane šetnje... Nažalost, bedni glasovi su odlika svih jedinica. Razvojni tim je mogao pošteno da unajmi lokalnog mesara za voice-over. A i muzika je posebna priča – toliko je „dobra” da je nećete ni primetiti. No, uvek je moguće pustiti neki sopstveni muzički CD i osvajati svet uz omiljene numere (preporučujemo Therion i Manowar).

U odnosu na prethodnika, Nemesis of The Roman Empire ne donosi ništa suštinski novo. Međutim, noviteta ima taman toliko da opravdaju višednevno igranje ovog naslova, bez bojazni da će vas ubiti dosada. I pokažite tom Hanibalu da se ne ide slonovima preko planina.

Jan ČMELIK